Zauzet borbom protiv gneva nije ni primetio da su ga Gregorin i ostali sustigli. Kada su došli među plemiće koji su čekali na vrhu grebena, tako je naglo pritegnuo uzde da se Tai’daišar propeo, mašući kopitima po vazduhu i razbacujući blato s njih. Plemići odmakoše konje, povlačeći se unazad pred njegovom konjem, pred njim.
„Dao sam im do podneva“, objavio je. „Posmatrajte ih. Ne želim da se ova rulja razbije u pedeset manjih skupina i da umakne. Ja ću biti u svom šatoru.“ Izuzimajući njihove plaštove koje su vitlali na vetaru, izgledali su kao da su se okamenili, ukopani na mestu, kao da je nameravao da im izda naređenje kako treba lićno da ih nadgledaju. U tom trenutku nije ga bilo briga hoće li tu ostati sve dok se ne zalede ili se ne otope.
Bez ijedne reči otkasao je niz padinu zadnjeg dela grebena, s dvojicom Aša’mana u crnim kaputima i svojim Ilijanskim barjaktarima. Vatra, i led, i smrt nadolaze. Ali on je čelik. Čelik.
Na milju zapadno od grebena počinjali su logori ljudi, konji i logorske vatre, i stegovi su vijorili na vetru, a nekoliko skupina raštrkanih šatora grupisanih po narodima, po Kućama, behu razdvojeni jezerima od ugaženog blata koja su se protezala preko šibljem načičkane ledine. Konjanici u sedlima i pešaci posmatrali su Randove barjake koji su se vijorili dok su njegovi ljudi prolazili i pri tom bacali poglede ka ostalim logorima, da bi odmerili njihove reakcije. Dok su Aijeli bili prisutni, ovi ljudi su bili napravili jedan jedini, ogromni logor, sjedinjeni jedinim od malo toga što im je zaista bilo zajedničko. Oni nisu bili Aijeli, i plašili su ih se, koliko god da su tvrdili kako ih se ne plaše. Svet će umreti ako on ne bude uspeo, međutim, nije imao nikakvih predrasuda o tome da li su mu odani, niti o njihovim verovanjima kako se sudbina sveta može promeniti da bi ugodila njihovim sopstvenim težnjama, njihovim žudnjama za zlatom, slavom ili moći. Šačica njih je možda i bila odana, majušna šačica, ali uglavnom su ga pratili zato što su ga se bojali mnogo više nego što su se bojali Aijela. Možda čak i više nego što su se bojali Mračnoga, u koga neki od njih nisu stvarno verovali, ne iz dubine srca, ne tako da bi on mogao, niti da će zbilja dodirnuti svet jače nego što je to već činio, sada. Rand im je bio pred nosom, i oni su u to verovali. On je to prihvatao, za sada. Imao je i suviše bitaka pred sobom da i gubio vreme na naprezanje oko onih koje nije mogao da dobije. Dok god su ga pratili i pokoravali mu se, to je moralo da bude dovoljno.
Najveći među logorima bio je njegov, a u njemu su bili i ilijanski Saborci u zelenim kaputima sa žutim orukavljem, rame uz rame s tairenskim Braniocima kamena u kaputima s debelim rukavima sa crnim i zlatnim prugama, kao i jednak broj Kairhijenjana prikupljenih iz preko četrdeset Kuća, u tamnim kaputima, a nekima je nad glavom stajao ukočeni kon. Kuvali su na različitim vatrama, razdvojeno su spavali, zasebno su ograđivali konje, i oprezno su jedni druge merkali, ali su se mešali. Oni su bili odgovorni za sigurnost Ponovorođenog Zmaja, i taj posao su ozbiljno shvatali. Bilo koji od njih pojedinačno možda bi ga i izdao, ali nipošto dok su ostali bili tu i dok mogu to da primete. Stare mržnje i nove netrpeljivosti doneli bi razotkrivanje svake zavere pre nego što bi izdajnik stigao i da je osmisli.
Celični prsten stajao je na straži oko Randovog šatora, ogromne šiljate građevine od zelene svile koja je uzduž i popreko bila ukrašena pčelama od zlatoveza. Nasledio ga je od svog prethodnika, Matina Stepaneosa, i dobio ga je, na neki način, zajedno s krunom. Saborci sa uglačanim kalpacima stajali su rame uz rame s Braniocima, koji su imali zašiljene i oivičene kalpake, i Kairhijenjanima sa zvonastim kalpacima, ne obraćajući pažnju na vetar; zatvorena straža skrivenih lica, pažljivo nagnutih helebardi. Nijedan se nije ni za dlaku pomerio kada je Rand zauzdao konja, medutim, grupa slugu je smesta dotrčala da se pobrine za Randa i Aša’mane. Koščata žena u zeleno-žutom prsniku konjušara kraljevske palate iz Ilijana, preuzela je od njega uzde, dok mu je uzengiju pridržavao tip baburastog nosa u crno-zlatnoj livreji Kamena Tira. Njega su pozdravili s puno poštovanja, cimnuvši se za čuperak nad čelom, a sami su se tek jednom oštro pogledali. Boriejna Kerajvin, niska, bleda, stamena žena u tamnoj haljini, ponosno mu je ponudila vlažnu krpu iz koje se dizala para. Ova Kairhijenjanka je nadzirala drugo dvoje, više kao da hoće da bude sigurna kako će svoje zadatke obaviti ispravno, nego zbog međusobne mržnje koju su jedva prikrivali. Ali je i dalje bila pažljiva. Ono što je delovalo na vojsku, delovalo je i na poslugu.
