„On Ponovorođeni Zrnaj jeste?“, sumnjičavo upita čovek. Odmerivši Randa od krune na glavi do čizama, zastavši za trenutak na pozlaćenoj kopči u obliku zmaja, čovek je odmahnuo glavom kao da je očekivao nekog starijeg, ili uzvišenijeg. „I gospodar Jutra kažeš ti? Naš kralj nikada sebe tako nazivao nije.“ I ne pokušavajući da klekne, nije rekao ni svoje ime. Gregorinovo lice smračilo se zbog čovekovog načina govora, ili je to možda bilo zbog njegovog neposrednog nepriznavanja Randa za kralja. Markolin je samo kratko klimnuo glavom, kao da ništa drugo nije ni očekivao.
Iz rastinja ispod drveća dopiralo je vlažno šuškanje. Rand je to sa lakoćom čuo; a iznenada je osetio kako Hopvila ispunjava saidin. Sada kada više nije zurio u prazno, Hopvil je napregnuto posmatrao drveće dok su mu oči divlje sijale. Dašiva je ćutke sklanjao kosu s lica, izgledajući kao da mu je strašno dosadno. Naginjući se napred u sedlu, Gregorin ljutito otvori usta. Vatra i led, ali još ne smrt.
„Mirno, Gregorine.“ Rand nije povisio ton, ali je od Vazduha i Vatre izatkao tokove koji će preneti njegove reči tako da odzvanjaju naspram zida od drveća. „Imam velikodušnu ponudu.“ Čovek dugačkog nosa stresao se od tog zvuka, a Gregorinov konj zanjišta. Ti će ga ljudi jasno čuti. „Odložite oružje, i oni koji hoće da se vrate kući, to i mogu. Oni koji umesto toga žele da me slede, mogu i tako da učine. Ali nijedan čovek neće otići odavde pod oružjem osim ako me zaista ne bude sledio. Znam da ste vi većinom dobri ljudi, i da ste odgovorili na poziv svog kralja i Saveta devetorice da brane Ilijan, ali ja sam sada vaš kralj i neću nikome dopustiti da padne u iskušenje da postane razbojnik.“ Markolin je smrknuto klimao glavom.
„A šta jeste s tvojim Zmajuzakletima koji pale imanja?“, odnekud iz drveća začu se uplašeni glas. „Oni plameni banditi jesu!“
„A šta s tvojim Aijelima?", upita drugi. „Ja čujem kako čitava sela uništavaju!“ Pridružilo se tu još glasova nevidljivih ljudi, a svi su izvikali isto, Zmajuzakleti i Aijeli, ubilački razbojnici i divljaci. Rand zaškrguta zubima.
Kada su povici utihnuli, uskoliki reče: „Vidite?“ Zastao je da se zakašlje, zagrgoljio i ispljunuo, možda zbog svojih grudi, a možda i da bi naglasio svoje reči. Bilo je žalosno videti ga takvog, potpuno vlažnog i punog rđe, ali kičma mu beše zategnuta čvrsto kao i tetiva. Nije obraćao pažnju na Randov besan pogled, jednako lako kako nije obraćao pažnju ni na Gregorinov. „Ti daješ zahtev nama da odemo kućama nenaoružani, nesposobni da odbranimo sebe i svoje porodice, dok ljudi tvoji pale, kradu i ubijaju. Oni kažu da nadolazi oluja“, dodao je, iznenadivši samog sebe, iznenadivši se i zbunivši se za trenutak.
„Ti Aijeli o kojima ste čuli moji su neprijatelji!“ Sada to više nisu bile paučine od plamena, nego čvrste ploče besa koje su se tesno privijale uz Prazninu. Međutim, Randov glas je bio leden; hučao je kao prasak zime. Oluja nadolazi? Svetlosti, on jeste ta oluja! „Moji Aijeli ih love. Moji Aijeli love Šaidoe, a oni i Davram Bašer i većina Saboraca love razbojnike, kako god da se nazivaju! Ja sam kralj Ilijana, i neću nikome dopustiti da narušava mir Ilijana!“
„Čak i da to što kažeš jeste istina...“, otpoče uskoliki.
„Jeste!“, preseče ga Rand. „Imate da se odlučite do podneva.“ Čovek se nesigurno mrštio; ako se uzavreli oblaci ne raščiste, biće teško razaznati kada je podne. Rand mu nimalo nije olakšao. „Odlučite mudro!“, rekao je. Okrenuo je Tai’daišara, mamuznuo ga, pa galopom krenuo prema grebenu, ne čekajući ostale.
Nerado je otpustio Moć, primoravajući sebe da se ne drži za nju poput čoveka koji se noktima drži za spasenje, a život i prljavština otekoše iz njega. Za trenutak je sve video dvostruko; činilo se kao da se svet vrtoglavo nagnuo. To je bila teškoća odnedavno, a njega je brinulo nije li to možda bio deo bolesti što je ubijala muškarce koji mogu da usmeravaju, ali vrtoglavica nikada nije trajala duže od nekoliko trenutaka. Žalio je zbog otpuštanja onog drugog. Činilo se da je svet otupeo. Ne, jeste bio otupeo, i postao je nekako ništavniji. Boje su bile ispranije, nebo manje u poređenju sa onim kako je izgledalo pre toga. Imao je očajničku potrebu da ponovo prihvati Izvor i iscedi Jednu moć iz njega. Uvek je bilo tako kada bi ga napustila Jedna moć.
Međutim, čim je saidin nestao, bes proključa na njegovom mestu, belo usijanje koje je pržilo, vrelo gotovo koliko i Moć. Zar Seanšani i razbojnici koji su se krili iza njegovog imena nisu bili dovoljni? Smrtonosna razaranja koja nije mogao da priušti. Je li to Samael posezao iz groba? Je li on posejao Šaidoe da niču poput trnja kud god Rand pruži ruku? Zašto? Taj čovek sigurno nije ni pomišljao kako će umreti. Ako je i polovina priča koje je Rand čuo bila tačna, bilo ih je još, u Murandiji, i Altari, i samo je Svetlost znala gde još! Mnogi od zarobljenih Šaidoa pominjali su Aes Sedai. Da li je Bela kula nekako bila umešana? Zar ga Bela kula nikada neće ostaviti na miru? Nikada? Nikada.
