Skidajući zaštitne rukavice, Rand mahnu Boriejni da ukloni poslužavnik. Dok je on sjahivao, Damer Flin ustade s bogato izrezbarene klupe ispred šatora. Potpuno ćelav, izuzevši jedan otrcani sedi čuperak, Flin je više ličio na nečijeg dedu nego na Aša’mana. Na prekaljenog dedu, kome jedna noga beše ukočena, i bolje je poznavao svet negoli sopstveno imanje. Mač na njegovom kuku delovao je kao da mu je tamo i mesto, kako je i priličilo bivšem vojniku kraljičine garde. Rand mu je verovao više nego drugima. Na kraju krajeva, Flin mu je spasao život.
Flin ga vojnički pozdravi, prinoseći pesnicu grudima, a kad mu Rand uzvrati klimanjem glave, došepa bliže, sačekavši da se konjušari sa životinjama udalje pre nego što je tiho progovorio: „Torval je ovde. Kaže da ga je poslao M’hejl. Želeo je da čeka u šatoru saveta. Rekao sam Narišmi da pripazi na njega.“ To je bilo Randovo naređenje, iako ni sam nije bio siguran zašto ga je izdao; nikoga ko je došao iz Crne kule nije smeo ostaviti samog. Oklevajući, Flin dodirnu Zmaja na svom crnom okovratniku. „Uopšte nije bio srećan kada je čuo da si nas sve uzdigao.“
„Ma nemoj?“, meko reče Rand zadenuvši rukavice za opasač, onaj o kom mu je visio mač. A pošto je Flin još uvijek izgledao nesigurno, dodade: „Svi ste to zaslužili.“ Imao je nameru da pošalje jednog Aša’mana Taimu M’hejlu, vođi, kako su ga Aša’mani zvali ali sada je Torval mogao da posluži kao glasnik. U šatoru saveta? „Neka pošalju osveženje“, rekao je Flinu, a onda Hopvilu i Dašivi dade znak da ga prate.
Flin je ponovo vojnički pozdravio, međutim, Rand se već krupnim koracima udaljavao, čizmama rasprskavajući crno blato. Na vetru koji je besneo nije bilo usklika u njegovu čast. Mogao je da se priseti vremena kada je bilo i toga. Osim ako to nije bilo jedno od sećanja Lijusa Terina. Ako je Lijus Terin ikada i bio stvaran. Blesak boje na samom rubu vidnog polja, osećaj da neko želi da ga dodirne otpozadi. Bio mu je potreban napor da se usredsredi.
Šator saveta bio je paviljon sa crvenim prugama, nekada postavljen na ravnicama Mareda, a sada ubačen u središte Randovog logora, okružen s trideset koraka ledine. Ovde nikada nije bilo straže, osim ukoliko se Rand nije sastajao s plemićima. Hiljadu pažljivih očiju smesta bi primetilo svakoga ko bi pokušao da mu se privuče. Tri stega, na visokim jarbolima, stajala su u trouglu oko šatora, Izlazeće sunce Kairhijena, Tri polumeseca Tira i Zlatne pčele Ilijana, a nad krvavocrvenim krovom, viši od ostalih, bili su postavljeni Zmajev barjak i barjak Svetlosti. Svi su vijorili, nabirajući se i ispravljajući, a stranice šatora podrhtavale su od udara vetra. Unutra su raznobojni ćilimi s resama zastrli pod, a jedini nameštaj bio je ogroman sto, gusto izrezbaren i pozlaćen, sa umecima od slonovače i tirkiza. Neuredna gomila karata prekrivala je gotovo celu površinu stola.
Torval podiže pogled s mapa, očito spreman da izriba svakog ko mu je tako upao. Gotovo sredovečan i viši od svih osim od Randa ili Aijela, namršteno je piljio niz oštar nos koji je, i bukvalno, podrhtavao od gneva. Pri svetlosti stonih lampi, zmaj i mač blistali su sa okovratnika njegovog kaputa, svilenog, blistavo crnog, skrojenog da bi pristajao i nekakvom lordu. Njegov mač je imao srebrne dodatke presvučene zlatom i crveni bleštavi dragulj na vrhu balčaka. Još jedan se mračno presijavao na njegovom domalom prstu.
Ne možeš ljude obučavati da postanu oružje, ne očekujući pri tom da ne ispolje određeni stepen nadmenosti, no Rand nikako nije voleo Torvala. A opet, nije mu bio potreban glas Lijusa Terina, negde u glavi, da bi bio sumnjičav prema svakome ko nosi crni kaput. Koliko on stvarno veruje čak i Flinu? Međutim, morao je da ih predvodi. On je stvorio Aša’mane i oni su bili njegova odgovornost.
Kada je Torval ugledao Randa, neobavezno se ispravio i vojnički ga pozdravio, ali izraz lica jedva da mu se promenio. }oš prvi put kad ga je Rand susreo, usta je držao kao da će zarežati. „Moj gospodaru Zmaju“, oglasio se s tarabonskim naglaskom, kao da se obraća sebi ravnom. Ili kao da iskazuje milost prema nekom od sebi podređenih. Jednim razmetljivim naklonom obuhvatio je i Hopvila i Dašivu. „Imaš moje čestitke za osvajanje Ilijana. Velika pobeda, da? Bilo bi vina za dobrodošlicu, ali ovaj mladi... Predani... kao da ne razume naređenja koja mu se izdaju.“
U uglu, srebrni zvončići na krajevima dveju Narišminih dugih tamnih pletenica jedva čujno zazvečaše kada se pomerio. Od južnjačkog sunca bio je veoma preplanuo, međutim, ponešto se na njemu nije uopšte promenilo. Iako stariji od Randa, u licu je delovao mlađe od Hopvila, samo što je crvenilo na njegovim obrazima poticalo od ljutnje, a ne od stida. Ponos na tek dobijeni mač, zakačen na okovratnik, beše tih ali dubok. Torval mu se nasmeši sporim osmehom; istovremeno se zabavljao, ali je bio i opasan. Dašiva se isto nasmeja, kratko i promuklo, a onda se umiri.
