„Šta ćeš ti ovde, Torvale?“, grubo upita Rand. Bacio je Zmajev skiptar i rukavice preko karata, a za njima i opasač s mačem u kanijama. Torval nije imao nikakvog razloga da proučava te karte. Nije mu bio potreban glas Lijusa Terina.
Slegnuvši ramenima, Torval izvadi pismo iz džepa na kaputu i pruži ga Randu. „M’hejl, on ti šalje ovo.“ Papir je bio snežnobeo i tanak, a pečat u obliku zmaja utisnut na velikom ovalu od plavog voska presijavao se zlatnim mrljama. Skoro da pomisliš da je od Ponovorođenog Zmaja. Taim je imao visoko mišljenje o sebi. „M’hejl je rekao da su tačne priče o Aes Sedai u Murandiji koje prati vojska. Kruže glasine da su to pobunjenice protiv Tar Valona“ Torvalov podrugljivi osmeh je odisao nevericom „ali one marširaju ka Crnoj kuli. Uskoro one mogu postati pretnja, da?“
Rand prstima razdrobi veličanstveni pečat u paramparčad. „One idu u Kaemlin, ne u Crnu kulu, i ne predstavljaju nikakvu pretnju. Moja naređenja bila su jasna. Aes Sedai će biti ostavljene na miru osim ako ne krenu za vama."
„Ali kako možeš biti siguran da one nisu pretnja?“, ustrajavao je Torval. „Možda stvarno idu u Kaemlin, kao što kažeš, ali ako grešiš, nećemo to znati sve dok nas ne napadnu.“
„Torval je možda u pravu“, zamišljeno dobaci Dašiva. „Ne bih rekao kako bih mogao da verujem ženama koje su me strpale u kutiju, a ove nisu ni položile nikakve zakletve. Ili jesu?“
„Rekao sam, ostavite ih na miru!“ Rand je tako jako raspalio šakom po stolu da je Narišma poskočio od iznenađenja. Dašiva se ljutito namrštio pre nego što je brzo umirio lice, ali Rand nije bio zainteresovan za Dašivina raspoloženja. Slučajno bio je siguran da je bilo sasvim slučajno šaka mu se spustila na Zmajev skiptar. Ruka mu je podrhtavala od želje da ga podigne i probode Torvala, pravo kroz srce. Uopšte nije imao potrebe za Lijusom Terinom. „Aša’mani su oružje koje će biti upereno u ono što ja kažem, a neće lepršati uokolo poput uznemirenih kokoši svaki put kad se Taim uplaši šačice Aes Sedai koje večeraju u istoj gostionici. Ako moram, mogu se vratiti da pojasnim ponešto.“
„Siguran sam da nema potrebe za tim“, brzo reče Torval. Napokon je nešto skinulo taj izopačeni osmeh s njegovog lica. Skupivši oči, raširio je ruke, gotovo sramežljivo i pomalo izvinjavajući se. Očigledno prestrašen. „M’hejl je samo hteo da te obavesti. Tvoja naređenja čitaju se naglas svakog dana na jutarnjim zapovedima, odmah posle glavnih smernica.“
„Onda dobro.“ Rand je održavao hladnoću u glasu, krajnjim naporom uspevajući da se ne namršti. Jer čovek se plašio svog cenjenog M’hejla, a ne Ponovorođenog Zmaja. Plašio se da će mu Taim zameriti ako se Rand razbesni na Taima zbog nečega što je rekao. „Zato što ću ubiti svakoga ko se približi tim ženama u Murandiji. Vi sečete gde vam ja pokažem.“
Torval se ukočeno naklonio, promrmljavši: „Kako vi kažete, gospodaru Zmaju.“ Pokazivao je zube, pokušavajući da se osmehne, nos mu se zacrveneo dok je pokušavao da izbegne poglede ostalih a da to deluje kao da ih ne izbegava. Dašiva se oglasi ponovnim cerekanjem, a Hopvil se slabašno osmehnu.
Međutim, Narišma nije uživao u Torvalovoj neugodnosti, niti je uopšte obraćao pažnju na njega. Gledao je Randa ne trepćući, kao da je osetio duboka značenja koja su oštalima promakla. Većina žena i ne baš malo muškaraca videli su ga samo kao lepog momka, ali te prekrupne oči ponekad su izgledale kao da znaju više od ostalih.
Rand povuče ruku sa Zmajevog skiptra i bez zadrške otvori pismo. Ruke gotovo i da mu nisu podrhtavale. Torval se slabašno osmehnu, nakiselo, ne primećujući ništa. Narišma se pomerio ka stranici šatora, opustivši se.
Tada je uneto osveženje, koje je donela veličanstvena povorka predvođena Boriejnom, za kojom je sledio red Ilijanaca, Kairhijenjana i Tairenaca u svojim raznovrsnim livrejama. Po jedan sluga za svaku vrstu vina nosio je srebrni krčag na srebrnom poslužavniku, a još dvoje nošahu poslužavnike pune srebrnih pehara za vruč punć i začinjeno vino, kao i majstorski urađene kupe za ostala. Momak ružičastog lica, u žutom i zelenom, nosio je poslužavnik na kome će se točiti, a tamna žena u crnom i zlatnom bila je zadužena za posluživanje. Bilo je tu koštunjavog i ušećerenog voća, sira i maslina, a svako posluženje je prinosio poseban član posluge. Dok je Boriejna davala uputstva, proticali su u tom zvaničnom plesu klanjanjući se, izvodeći kniksove, propuštajući jedni druge dok su nudili posluženje koje su nosili.
Prihvativši začinjeno vino, Rand sede na ivicu stola, pa spusti pored sebe netaknuti pehar koji se pušio, da bi pročitao pismo. Ne beše naslovljeno, niti je bilo kakvog uvoda. Taima je mrzelo da se obraća Randu bilo kakvim zvanjem, iako je pokušavao da sakrije tu činjenicu.
