Čast mi je da saopštim da trenutno imamo dvadeset devet Aša’mana, devedeset sedam Predanih i trista dvadeset dva vojnika, koji su zavedeni u spisima Crne kule. Nažalost, bila je šačica onih koji su odbegli i čija su imena precrtana, ali gubici prilikom obuke ostali su i dalje prihvatljivi. Sada na terenu u svako doba imamo skoro pedeset grupa za vrbovanje, tako da nam se gotovo svakog dana pridružuju tri do četiri čoveka. Kroz nekoliko meseci Crna kula će se izjednačiti s Belom kulom, baš kao što sam i obećao. Kroz godinu dana, Tar Valon će podrhtavati od našeg broja. Lično sam obrao onaj žbun kupina. Jeste da je bio mali i trnovit, ali u njemu je bilo iznenađujuće mnogo kupina, uzevši u obzir njegovu veličinu.
Rand se namrštio, izbacujući... žbun kupina... iz glave. Ono što je moralo da se završi, moralo je da se završi. Čitavsvet je plaćao cenu njegovog posto-, janja. On će umreti zbog toga, ali cenu će platiti celi svet.
Bilo je i drugog zbog čega se trebalo brinuti, svakako. Tri ili četiri nova čoveka na dan? Taim je 'oio optimista. Za nekoliko meseci, ako ovako nastave, biće više muškaraca koji mogu da usmeravaju negoli Aes Sedai, to je tačno, ali i najsvežija među sestrama imala je iza sebe godine obuke. A u jednom delue obuke posebno su izučavale kako da se nose s muškarcima koji mogu da usmeravaju. Nije želeo da razmišlja o susretu između Aša’mana i Aes Sedai koje bi znale s kime treba da se suoče; jedini ishod mogli su da budu samo krv i žaljenje, kako god se to završilo. Međutim, Aša’mani nisu bili naciljani na Belu kulu, bez obzira na Taimovo mišljenje. Ali to je bilo zgodno verovanje, ako je zbog njega Tar Valon malo više pazio na svoje postupke. Jedino je trebalo da Aša’mani znaju kako da ubiju. Ako ih bude dovoljno da to učine, na pravom mestu i u pravo vreme, ako prežive dovoljno dugo da mogu to da učine, to je bio jedini razlog zašto su uopšte stvoreni.
„Koliko ima odbeglih, Torvale?“, tiho je upitao. Uzeo je vrč vina i otpio gudjaj, kao da je odgovor potpuno nevažan. Vino je trebalo da mu donese toplinu, međutim, đumbir i slatke začinske trave pomešane sa orašćićem samo su mu ostavljale opor ukus u ustima. „Koliko je bilo gubitaka prilikom obuke?“ Torval je uživao u posluženju, trljajući dlanove i dižući obrve nad izborom vina, praveći pravu predstavu od izabiranja najboljeg, šepureći se kao da je kakav lord. Dašiva je prihvatio prvo koje mu je ponuđeno, pa je stajao kezeći zube na svoj pehar izuvijanih drški, kao da su u njemu pomije. Pokazujući ka jednom od poslužavnika, Torval zamišljeno nakrivi glavu, ali već je imao spreman odgovor: „Devetnaestorica su odbegla, do sada. M’hejl je naredio da se ubiju gde god da ih pronađu, a njihove glave da se donesu nazad, zarad primera.“ Uzevši s poslužavnika komadić ušećerene kruške, ubaci ga u usta pa se široko osmehnu. „U ovom trenutku tri glave već vise poput plodova na Drvetu izdajnika.“
„Dobro“, mirno reče Rand. Ljudima koji pobegnu sada ne može se verovati da neće pobeći i kasnije, kada životi budu zavisili od njihovog ostanka. Takođe im se nije moglo dozvoliti da nastave svojim putem; oni ljudi tamo, u brdima, ako bi svi zajedno pobegli, bili bi manje opasni od jednog jedinog čoveka obučavanog u Crnoj kuli. Drvo izdajnika? Taim je mnogo voleo da iznalazi nova imena. Međutim, ljudima su bili potrebni podsticaji, ciljevi, nazivi i znamenja, crni kaputi i značke, koji su pomagali da se drže zajedno. Sve dok ne bude vreme za umiranje. „Sledeći put kada budem posetio Crnu kulu, želim da na njemu vidim glave svih onih koji su odbegli.“
Drugo parče ušećerene kruške, na pola puta do Torvalovih usta, iskliznulo mu je iz prstiju umazavši njegov fini kaput. „To bi moglo da nam oteža pridobijanje novih“, polako je rekao. „Ovi koji su odbegli i ne pokušavaju da se ističu u gomili.“
Rand ga je posmatrao sve dok ovaj nije spustio pogled. „Koliko je bilo gubitaka prilikom obuke?“, zahtevao je da zna. Aša’man šiljatog nosa je oklevao. „Koliko?“
