Narišma se nagnu napred, uporno piljeći u Torvala. I Hopvil je učinio potpuno isto. Sluge su nastavljale svoj neprekidni, bezvučni ples, nudeći posluženje ljudima koji ih više nisu ni primećivali. Boriejna je iskoristila Narišminu zaokupljenost, postaravši se da se u njegovom srebrnom peharu nađe mnogo više vruće vode negoli zaćinjenog vina.
Torval slegnu ramenima, i suviše opušteno. „Sve u svemu, pedeset i jedan. Trinaestorica su pregorela i dvadeset osmorica su bila mrtva na licu mesta. Što se tiče ostalih... M’hejl, on im doda nešto u vino i oni se više ne probude.“ Glas mu odjednom dobi zloban prizvuk. „Ume da se pojavi potpuno neočekivano, bilo kada. Jedan je čovek počeo da vrišti kako mu paukovi gamižu pod kožom, a bio je stigao samo dva dana ranije.“ Zlobno se osmehnuo Narišmi i Hopvilu, a gotovo istovetno i prema Randu, međutim, obraćao se drugoj dvojici, okrećući glavu od jednog prema drugom. „Vidite? Ne morate da brinete ako skliznete u ludilo. Nećete povrediti ni sebe niti ijednu drugu živu dušu. Samo ćete zaspati... zauvek. Mnogo je čovečnije od umirenja, čak i kada bismo znali kako da ga izvedemo. Čovečnije je negoli da vas ostavimo lude i odsečene od Izvora, da?“ Narišma je piljio u njega, napet poput strune na harfi, potpuno zaboravivši na pehar koji je držao u ruci. Hopvil se ponovo mrštio, na nešto što je samo on mogao da vidi.
„Čovečnije je“, ravnim glasom reče Rand, spustivši pehar na sto pokraj sebe. Nešto u vinu. Duša mi je prokleta i crna od krvi. Nije to bila ogorčena pomisao, ni stroga, niti oštra; to je bilo jednostavno iznošenje činjenica. „To je milost kakvu bi svaki čovek mogao da poželi, Torvale.“
Torvalov zlobni osmeh izblede, a on je stajao teško dišući. Računica je bila jednostavna; svaki deseti biva uništen, jedan od pedeset poludi, a sigurno ih je bilo još koji će uslediti. Ovo su tek početni dani i nije postojao način da pre suđenog dana, kada budeš umirao, saznaš jesi li se izvukao. Samo što na kraju više i nije bilo izvlačenja, ni na ovaj, ni na onaj način. Kako god da je, Torval je i sam bio izložen toj opasnosti.
Rand je odjednom postao svestan Boriejninog prisustva. Bio mu je potreban jedan trenutak da bi protumačio izraz njezinog lica, međutim, kada ga je prepoznao, ugrizao se za jezik. Kako se samo usuđivala da ga sažaljeva! Je li ona očekivala da u Tarmon Gai’donu može doći do pobede bez krvi? Zmajska proročanstva zahtevala su da krv lije poput kiše!
„Ostavite nas“, rekao joj je, a ona u tišini prikupi sluge. Međutim, dok ih je izvodila napolje, i dalje ga je sažaljivo posmatrala.
Tražeći uokolo nešto što bi mu promenilo raspoloženje, Rand ništa nije uspevao da pronađe. Sažaljenje je izazivalo slabost, potpuno isto kao i strah, a oni su morali da budu snažni. Da bi se suočili sa onim sa čime je trebalo da se suoče, svi su morali da budu poput čelika. Oni su njegovo delo, njegova odgovornost.
Izgubljen u sopstvenim mislima, Narišma je piljio u paru koja se dizala sa njegovog vina, a Hopvil je još uvek pokušavao da pogledom probije stranicu šatora. Torval je iskosa pogledao ka Randu, s naporom pokušavajući da povrati izopačen i prezriv izraz lica. Jedino je Dašiva delovao netaknut svim time, prekrštenih ruku je ispitivački odmeravao Torvala, kao što čovek odmerava konja ponuđenog na prodaju.
Tu tišinu, koja se bolno protezala u nedogled, prekide iznenadna pojava usukanog, od vetra raščupanog mladića u crnom, s mačem i zmajem na okovratniku. Hopvilov vršnjak u većini mesta ne bi bio ni u godinama za ženidbu Fedvinu Moru se napetost prosto pripijala uz kožu; hodao je na prstima, a oči su mu imale pogled mačke-lovca, koja zna da i sama može postati plen. Nekada je to bio potpuno drugačiji čovek; donedavno. „Seanšani će uskoro krenuti iz Ebou Dara“, rekao je vojnički pozdravljajući. „Krenuće na Ilijan.“ Prekinut u svom mračnom proučavanju, Hopvil se trže i zasopta, iznenada isteran iz svog sumornog premišljanja. Dašiva je opet odgovorio smehom, samo što ovog puta u njemu nije bilo ni trunke veselja.
Klimajući glavom, Rand posegnu za Zmajevim skiptrom. Na kraju krajeva, on ga je i nosio zarad podsećanja. Seanšani su igrali na sopstvenu muziku, a ne onako kako je on priželjkivao.
Mada je Rand prihvatio ovo obaveštenje bez reči, to nije bio slučaj s Torvalom. Pronašavši svoj prezrivi osmeh, oholo je uzdigao jednu obrvu. „Sad, oni su ti sve to ispričali?", podrugljivo je upitao. „Ili si naučio da čitaš misli? Da ti kažem nešto, dečače. Ja sam se borio i protiv Amadičana i protiv Domanaca, i nema te vojske koja osvoji neki grad pa se odmah potom pakuje da bi marširala još hiljadu milja! Više od hiljadu milja! Ili smatraš kako oni mogu da Putuju?“
