Mor smireno sasluša Torvalovo izrugivanje. Mada, ako ga je imalo uznemirilo, to se moglo pretpostaviti samo po tome što je palcem prelazio niz balčak svoga dugog mača. „Jesam porazgovarao s nekima od njih. Većinom su bili Tarabonci, a još ih svakodnevno pristiže brodovima, ili gotovo svakog dana.“ Ramenom odgurnuvši Torvala kako bi prišao stolu, značajno je odmerio Tarabonca. „Svi se veoma brzo sklanjaju čim progovori neko ko ima nerazumljiv naglasak.“ Stariji čovek nešto ljutito zausti, međutim, mlađi ubrzano nastavi da se obraća Randu. „Postavljaju vojsku celom dužinom Venirskih planina. Pet stotina, ponekad i hiljadu na jednom mestu. Sve do Aranove glave. A kupuju ili otimaju sva zaprežna kola i dvokolice na dvadeset liga oko Ebou Dara, kao i životinje koje mogu da ih vuku.“
„Dvokolice!“, uzviknu Torval. „Zaprežna kola! Kao da nameravaju da naprave pokretnu tržnicu, hoćeš da kažeš? I koja bi budala poterala vojsku na marš preko planina kada postoje savršeno dobri putevi?“ Primetio je da ga Rand posmatra, pa je prekinuo mršteći se, iznenada nesiguran.
„Rekao sam ti da ostaneš neupadljiv, More.“ Rand je dopustio da mu se u glasu nazre ljutnja. Mladi Aša’man morao je da se povuče unazad kada je Rand skočio sa stola. „Ne da se šetkaš uokolo i raspituješ kod Seanšana o njihovim namerama. Da posmatraš i da ostaneš neupadljiv."
„Bio sam pažljiv; nisam nosio oznake na okovratniku.“ Moru se oči nisu promenile zbog Randa; još uvek je istovremeno bio i lovac i plen. Činilo se kao da ključa u sebi. Kada Rand ne bi bolje znao, gotovo bi pomislio kako Mor drži Moć, boreći se da preživi saidin, i pored toga što se s njim oseća desetostruko življe. Lice mu je delovalo kao da će početi da se znoji. „Ako je ijedan od njih znao kuda idu, to mi nije rekao, a ja nisam ni pitao, no bili su spremni da gunđaju nad vrčem piva zato što stalno marširaju i nikada ne miruju. U Ebou Daru su se nalivali svim pivom kog je bilo u gradu, najbrže što su mogli, jer, kako rekoše, ponovo će morati da marširaju. I oni su sakupljali zaprežna kola, baš kao što sam i rekao.“ Sve je to izgovorio u jednom dahu, na kraju škljocnuvši zubima, kao da pokušava zaustaviti bujicu reči koja je pretila da mu pokulja sa usana.
Odjednom se osmehnuvši, Rand ga potapša po ramenu. „Dobro si uradio. Ta bi zaprežna kola bila sasvim dovoljna, ali dobro si uradio. Zaprežna kola jesu važna“, dodao je, okrećući se ka Torvalu. „Ako se vojska prehranjuje od zemlje, onda jede ono što može da nađe. Međutim, to nije tako ako to neće da radi.“ Torval nije ni trepnuo kada je čuo da su Seanšani u Ebou Daru. Ako je ta priča bila stigla do Crne kule, zbog čega je onda Taim nije ni pomenuo? Rand se nadao da mu osmeh ne deluje kao preteće keženje zuba. „Teže je obezbediti karavane za snabdevanje, no ako sastaviš jedan, onda znaš da imaš prehranu za životinje i pasulj za ljude. Seanšani o svemu vode računa.“
Prebirajući po kartama, nađe onu koju je tražio pa je raširi preko stola, pritisuvši je svojim mačem s jedne, a Zmajevim skiptrom s druge strane. Pred njim se pružala obala između Ilijana i Ebou Dara, većim delom oivičena brdima i planinama prošaranim ribarskim selima, i s malim gradovima razbacanim po njoj. Seanšani su stvarno vodili računa o svemu. Jedva da je prošlo malo više od nedelju dana otkada im je Ebou Dar pao šaka, međutim, trgovački doušnici slali su izveštaje o poodmaklim opravkama onoga što je oštećano prilikom osvajanja grada, kao i čistim kućama za lečenje podignutim za obolele, a i hrani ili zaposlenju obezbeđenim za siromašne i one koji su bili isterani iz svojih domova zbog nemira u unutrašnjosti zemlje.
Na ulicaraa i u okolini grada nalazila se straža, tako da se niko nije morao plašiti ni secikesa ni razbojnika, ni danju ni noću, a dok su trgovci bili veoma dobrodošli, krijumčarenje je bilo svedeno na mrvice, ako ga je i toliko ostalo. Ovi pošteni ilijanski trgovci bili su iznenađujuće utučeni zbog tog prekida krijumčarenja. Šta li Seanšani sada pripremaju?
Ostali su se okupili oko stola dok je Rand postavljao kartu. Bilo je puteva, svuda duž obale, samo što su oni bili loši i izuvijani, obeleženi jedva malo jače od seoskih puteva za zaprežna kola. Široki trgovački putevi granali su se kroz unutrašnjost, izbegavajući najgore delove reljefa i najgore što je Olujno more moglo učiniti. „Ljudi koji bi izjahali iz tih planina mogli bi onemogućiti prolaz svakome ko bi pokušao da koristi unutrašnje puteve“, konačno je objasnio. „Zaposevši planine, oni su puteve osigurali poput gradskih ulica. Potpuno si u pravu, More. Spremaju se da krenu na Ilijan.“
Oslonjen na skupljene pesnice, Torval je besno gledao Mora, koji je bio u pravu kada je on pogrešio. To je možda bio neoprostiv greh s Torvalove tačke gledišta. „Čak i da je tako, proći će meseci pre nego što budu mogli da ti zasmetaju ovde“, rekao je nadureno. „Stotinu Ašamana smeštenih u Ilijanu, ili čak i pedeset, moglo bi uništiti svaku vojsku na svetu pre nego što ijedan čovek izađe iz planinskih prolaza."
