„Sumnjam da bi vojska koja ima damane mogla tako lako da se uništi kao Aijeli koji su već bili krenuli u napad, a uz to su bili iznenađeni“, tiho reče Rand, a Torval se ukoči. „Osim toga, ja moram da branim ceo Ilijan, ne samo grad.“
Ne obraćajući pažnju na tog čoveka, Rand je prstom pratio puteve na karti. Između Aranove glave i grada Ilijana ležalo je stotine liga otvorenog mora, iznad Kabalskog ponora, za koji su kapetani ilijanskih brodova pričali da ni njihova najduža užad za sidrenje ne mogu dostići do dna na milju ili malo više od obale. Talasi u njemu mogli su prevrtati brodove dok su hitali ka severu da se razbiju o obalu, dostižući pri tom i po petnaest koraka visine. Po ovakvom vremenu, biće to i gore. Marš oko Ponora bio je put od dve stotine liga dok se ne dosegne grad, čak i ako bi se držali najkraćih puteva, međutim, ako bi Seanšani nagrnuli sa Aranove glave, mogli bi za dve nedelje stići do granice, uprkos olujama. Možda i brže. Biće bolje da se bori na mestu koje on bude izabrao negoli po njihovom. Prst mu je klizio niz južnu obale Altare, preko Venirskih planina sve dok se nisu smanjile i postale brda, u blizini Ebou Dara. Pet stotina ovde, hiljadu tamo. Izazivački niz tačkica bio je nanizan duž planina. Oštar udarac bi ih možda odbio nazad, u Ebou Dar, možda bi ih čak i zatvorio tamo dok budu pokušavali da shvate kakve su mu namere. Ili...
„Ima još nešto“, iznenada se oglasi Mor, ponovo brzajući. „Pričalo se o nekoj vrsti Aes Sedai oružja. Pronašao sam gde je bilo korišćeno na nekoliko milja od grada. Zemljište je tamo bilo spaljeno, u sredini potpuno sprženo, u prečniku od dobrih trista koraka ili više, a voćnjaci su uništeni i na većim razdaljinama. Pesak je bio istopljen, pretvorio se u staklo. Tamo je saidin bio najgori.“
Na to Torval odmahnu rukom da pokaže koliko je to nevažno. „Možda je bilo Aes Sedai u blizini kada je grad pao, da? Ili su to možda i sami Seanšani napravili. Jedna sestra, pomoću angreala, mogla je...“
Rand mu upade u reč. „Šta si mislio s onim da je saidin tamo bio najgori?“ Dašiva se pomeri čudno merkajući Mora, posegavši kao da pokušava zgrabiti mladića. Rand ga grubo odgurnu. „Šta si time mislio, More?“
Mor je samo piljio, čvrsto stisnutih usana, prelazeći palcem gore-dole po svome balčaku. Vrelina u njemu delovala je kao da će svakog časa provaliti. Na njegovom licu sada su se zbilja pojavile sitne kapi znoja. „Saidin je bio... čudan“, progovorio je promuklim glasom. Reči su mu nadolazile u brzim mlazevima. „Najgori je tamo mogao sam... đa ga osetim... u vazduhu svuda oko mene ali čudan je svuda oko Ebou Dara. Čak i stotinama milja odatle. Morao sam da se borim s njim; ne kao inače; drugačije. Kao da je bio živ. Ponekad... Ponekad nije radio ono što sam želeo. Ponekad je on... radio nešto drugo. Jeste. Nisam lud! Radio je!“ Vetar se podiže, za trenutak zavijajući, cimajući i tresući stranice šatora, a Mor utihnu. Narišmini zvončići zazveckaše kada je trznuo glavom, a onda se i oni umiriše.
„To je nemoguće“, u tišini je mrmljao Dašiva, gotovo ispod glasa. „To nije moguće!“
„Ko zna šta je moguće?“, reče Rand „Ja ne znam! A ti?“ Dašiva iznenađeno podiže glavu, ali Rand se već "bio okrenuo ka Moru, obraćajući mu se blažim tonom. „Ne brini, čoveče.“ Nije to bio blag ton to nije mogao da izvede – međutim, bio je ohrabrujući, ili se bar tako nadao. Oni su njegovo delo, njegova odgovornost. „Bićeš sa mnom u Poslednjoj bici. Obećavam ti.“ Momak je klimnuo obrisavši lice rukom, kao da se iznenadio što je vlažno, a onda je pogledao ka Torvalu, koji je ostao nepomičan poput kamena. Je li Mor znao za vino? To jeste bilo milosrđe, uzevši u obzir drugu mogućnost. Malo, iako gorko milosrđe.
Rand podiže Taimovu poslanicu, preklopi je i ubaci u džep kaputa. Jedan od pedeset poludi, a biće ih sve više. Je li Mor bio sledeći? Dašiva je sasvim sigurno bio blizu. Hopvilovi pogledi poprimili su novo značenje, a isto je važilo i za Narišmino uobičajeno ćutanje. Ludilo nije uvijek značilo vrištanje paucima. Jedanput je upitao, oprezno, nekoga za koga je znao da će mu dati tačan odgovor, kako da očisti saidin od prljavštine. I u odgovor je dobio zagonetku. Herid Fel je bio zaključio kako zagonetka iznosi „čvrste postavke, kako visoke, tako i prirodne filozofije“, međutim, nije nalazio nijedan način da ih primeni na ovu poteškoću. Je li Fel ubijen zato što je, možda, pronašao rešenje zagonetke? Rand je imao nagoveštaj odgovora, ili je bar mislio kako ga ima, nagoveštaj koji je mogao biti užasno pogrešan. Nagoveštaji i zagonetke nisu bili isto što i odgovori, međutim, morao je nešto uraditi. Ako prljavština ne bude nekako očišćena, Tarmon Gai’don će, možda, zateći svet koji će pre toga uništiti poludeli muškarci. Što mora da se uradi, mora da se uradi.
„To bi bilo divno“, gotovo šapatom progovori Torval, „ali kako bi bilo ko osim Tvorca ili...?“ Uznemirivši se, ostavio je da mu reči vise u vazduhu.
