Rand nije bio primetio da je razmišljao naglas. Narišmine, Morove i Hopvilove oči kao da su pripadale istom licu, sijajući od iznenadne nade. Dašiva je delovao ubojito. Rand se nadao da nije rekao previše. Neke tajne moraju ostati sačuvane. Uključujući i njegov sledeći korak.
Po kratkom postupku, Hopvil je otrčao po svog konja da bi odjahao do brda s naređenjima za plemiće, Mor i Dašiva da nađu Flina i ostale Aša’mane, a Torval se krupnim koracima zaputio ka mestu za Putovanje do Crne kule, noseći naređenja za Taima. Narišma je ostao poslednji. Razmišljajući o Aes Sedai, Seanšanima i oružju, Rand je i njega otposlao s pažljivim nalozima zbog kojih je mladić još čvršće skupio usne.
„Ne razgovaraj ni s kim“, meko je završio Rand, čvrsto uhvativši Narišmu za nadlakticu. „I nemoj da me izneveriš. Ni za dlaku.“
„Neću te izneveriti“, reče Narišma, ne trepnuvši. Pošto je brzo vojnički otpozdravio, i on je otišao.
Opasno, prošaputa glas u Randovoj glavi. O da, vrlo opasno, možda čak i suviše opasno. Međutim, može i da upali; možda i hoće. U svakom slučaju, sada moraš da ubiješ Torvala. Moraš to.
Vejramon uđe u šator saveta proguravši se ramenima između Gregorina i Tolmerana, dok je istovremeno pokušavao da se progura pored Rozejne i Semaradrida, koji su svi želeli da saopšte Randu kako su ljudi u šumi na kraju krajeva doneli mudru odluku. Zatekli su ga kako se smeje dok su mu se suze slivale niz lice. Lijus Terin se vratio. Ili je, u suprotnom, već bio poludeo. U svakom slučaju, bilo je razloga za smeh.
U nejasnoj, hladnoj tami duboke noći, Egvena se probudila omamljena posle nemirnog spavanja i uznemirujućih snova, mučnijih nego inače, jer nije mogla da ih se seti. Za nju su njeni snovi uvek bili otvorena knjiga, jasni poput reči odštampanih na stranici, ali ovi su bili mračni i zastrašujući. U poslednje vreme je bilo i previše takvih. Posle njih je imala želju da trči, da pobegne, nikada nije mogla da se seti od čega, ali uvek je postajala uznemirena i nesigurna, pa je čak i drhtala. Barem je nije bolela glava. Makar je mogla da se priseti snova za koje je znala da su sigurno značajni, iako nije znala kako da ih protumači. Rand, koji je nosio različite maske, a onda odjednom jedno od tih lažnih lica više nije bilo maska, nego on. Perin i neki Krpar, koji su se sekirom i mačem pomamljeno probijali kroz kupine, nesvesni litice koja se nalazila baš ispred njih. A te su kupine vrištale ljudskim glasovima koje nisu čuli. Met, koji je na ogromnim terazijama merio dve Aes Sedai, a od njegove odluke zavisilo je... Nije mogla da kaže šta; nešto nepregledno; svet, možda. Bilo je tu i drugih snova, a mnogi su odzvanjali patnjom. Odskora su svi njeni snovi o Metu bili bledi i puni patnje, poput senki koje su bacali košmari, gotovo kao da ni sam Met nije bio potpuno stvaran. Zbog toga se i plašila za njega, ostavljenog pozadi, u Ebou Daru, i mučilo ju je što ga je poslala tamo, a da ne pominje i sirotog tarog Toma Merilina. Ali oni snovi kojih se nije sećala bili su gori, u to je bila sigurna.
Probudili su je tihi glasovi koji su se raspravljali, a napolju, na nebu, i dalje je sijao pun mesec i bacao dovoljno svetla da se razaznaju dve žene, jedna naspram druge, pred ulazom u šator.
„Sirotu ženu po ceo dan glava boli, a jedva da se odmara noću“, oštro je šaputala Halima držeći ruke na bokovima. „Ostavi to da sačeka do jutra.“
„Neću da se raspravljam s tobom.“ Sijuanin glas je bio čista zima dok je rukom u rukavici zabacivala ogrtač kao da se priprema za borbu. Bila je prikladno odevena za ovo vreme, u debelu vunu, bez sumnje navučenu preko onoliko haljina koliko je moglo da stane ispod. „Pomeraj se, i to brzo, ili ću tvoju utrobu iskoristiti kao mamac! I navuci na sebe neku pristojnu odeću!“
Tiho se nasmejavši, Halima se uspravi i još upadljivije se postavi pred Sijuan, te joj zapreči prolaz. Njena bela spavaćica jeste bila pripijena, ali je bila dovoljno pristojna da posluži svrsi. Mada je bilo čudo kako je uspevala da se ne smrzne u tako tankoj svili. Ugalj u posudi za žeravicu na tronošcu odavno se zagasio, a mnogo puta krpljeno šatorsko platno i slojevi ćilima na tlu nisu više uspevali da zadrže toplotu. Dah obeju žena bio je bleda izmaglica.
