Zbacivši ćebad, Egvena se umorno uspravila na uskom poljskom krevetu. Ispod tankog sloja uglađenosti, Halima je bila seljanka i često se činilo kao da ne shvata kako Aes Sedai treba ukazivati dužno poštovanje, a ponekad je delovalo i kao da smatra kako ne mora nikoga da poštuje. S Predstavnicama je razgovarala kao što bi to radila sa gazdaricama u svom selu, osmehnuta, gledajući ih pravo u oči, i sa otvorenom jednostavnošću koja je ponekad bila i zapanjujuća. Sijuan je, smeškajući se i izvodeći kniksove pred gotovo svakom sestrom u logoru, provodila dane povlačeći se pred ženama koje su, samo godinu dana ranije, skakaie na jednu njenu reč. Mnoge su i dalje većinu nevolja u Kuli pripisivale njoj, smatrajući kako nije dovoljno propatila da bi se iskupila. To je bilo dosta da svačiji ponos počne da bridi. Zajedno, ove dve su bile poput fenjera bačenog u iluminatorska kola, no Egvena se nadala da će izbeći eksploziju. Osim toga, Sijuan se ne bi pojavila usred noći da to nije bilo neophodno.
„Vrati se u krevet, Halima.“ Prikrivajući zevanje, Egvena se sagla da ispod kreveta pronađe cipele i čarape. Nije usmerila niti je palila lampu. Bolje je ako niko ne primeti kako je Amirlin budna. „Idi, potreban ti je odmor.“
Halima se pobunila, možda i oštrije nego što bi trebalo pred Amirlin Tronom, pa ipak se uskoro ponovo našla u svom sićušnom poljskom krevetu koji je za nju bio ubačen u šator. To je ostavljalo veoma malo mesta za retanje, pored umivaonika, ogledala i pravog naslonjača, uz četiri velika kovčega složena jedan na drugi. U njima je bio uskladišten neprestani dotok odeće od Predstavnica, koje još nisu shvatile kako, bez obzira na Egveninu mladost, ona nije bila toliko nezrela da bi je mogle zaslepiti ili joj skrenuti pažnju svilom i čipkama. Halima je ležala sklupčana, posmatrajući kroz tamu, dok je Egvena hitro vukla češalj od slonovače kroz kosu, navlačila debele rukavice i ogrtač obrubljen krznom lisice prebacivala preko spavaćice. Debele vunene spavaćice, a po ovakvom vremenu ne bi joj smetalo ni kad bi bila još deblja. Činilo se kao da Halimine oči hvataju bledu mesečinu i mračno sijaju, bez treptaja.
Egvena nije smatrala da je ova žena posesivna prema svojem mestu, u blizini Amirlin Trona, koliko god ono bilo neobavezno, a Svetlost je znala kako nije raznosila tračeve, međutim, Halima je posedovala nevinu radoznalost za sve, bilo da je se to ticalo ili ne. To je bio dovoljan razlog da sasluša Sijuan na nekom drugom mestu. Sad je već svako znao kako je Sijuan na određeni način povezala svoju sudbinu sa Egveninom, na kraj srca i zlovoljno, kako su mislili. Žena koja je izazivala podsmeh i ponekad i sažaljenje, Sijuan Sanče, spala je na to da bude povezana sa ženom što je nosila njeno nekadašnje zvanje, a ni sama neće biti ništa više od lutke na koncu čim Dvorana bude završila sukob oko toga ko će te konce i povlačiti. Sijuan je imala dovoljno ljudskog u sebi da gaji klice ozlojeđenosti, ali do sada su uspevale da sačuvaju tajnu kako su njeni saveti bili daleko od nevoljnih. Zato je podnosila sažaljenje i podsmevanje najbolje što je mogla, a svi su bili uvereni da se promenila kao što joj je lice bilo drugačije zbog onoga što joj se dogodilo. To je verovanje moralo da se održi, jer bi u suprotnom Romanda i Lelejna, a vrlo verovatno i ostatak Dvorane, iznašli način da udalje nju i njene savete od Egvene.
Spoljna hladnoća ošamarila je Egvenu i uvukla joj se pod ogrtač; njena spavaćica kao da je bila poput Halimine, toliko je malo zaštite pružala. I poreddebelog krzna i dobre vune, imalajeosećaj da sujoj stopala gola. Pramenovi ledenog vazduha uvijali su joj se oko ušiju, kao da se rugaju gustom krznu kojim joj je bila obrubljena kapuljača. Pošto je žudela za krevetom, bila joj je potrebna sva usredsređenost koju je mogla da prikupi kako bi mogla da zanemari hladnoću. Oblaci su jurili preko neba, a mesečevi zraci lebdeli su preko bleštave beline što je pokrivala zemlju, glatkog pokrivača prošaranog tamnim mrljama šatora i viših obrisa platnom prekrivenih kola na kojima su sada, umesto točkova, bile postavljene duge drvene skije. Većina kola nije bila postavljena odvojeno od šatora, već su stajala napuštena tamo gde su bila istovarena; niko nije imao srca da, na kraju dana, tera vozače i na taj dodatni apor. Ništa se nije kretalo osim tih bledih zraka koji su klizili. Široke prtine, ugažene da bi se prolazilo kroz logor, ležale su prazne. Tišina je bila tako sveža i duboka da je Egvena gotovo zažalila što je prekida.
„Šta je?“, tiho je upitala, iskosa bacivši pogled ka obližnjem malom šatoru koji su delile njene sluškinje, Čeza, Meri i Selama. Bio je miran i mračan kao i ostali. Iscrpljenost je preko logora raširila pokrov, debeo poput onog snežnog. „Nadam se da nije još jedno otkrovenje poput Srodnica.“ Uznemireno je coknula jezikom. I sama je bila izmučena dugim ledenim danima u sedlu i nedostatkom pravog sna, inače to ne bi kazala. „Oprosti mi, Sijuan."
