Gegajući se ruku podruku, nastavile su u tišini dok im je hladnoća maglila dah i uvlačila im se pod kožu. Sneg je bio prokletstvo i nauk. I dalje je mogla da čuje Sijuan kako govori o nečemu što je nazivala zakonom nenamernih posledica, koji je jači od bilo kog pisanog zakona. Sve što radiš može da izazove, ili da ne izazove, posledice koje si priželjkivala, ali će uvek izazvati bar još tri koje nikada nisi očekivala, a jedna od njih najčešće će biti neprijatna.
Prve, slabe kiše izazvale su čuđenje, iako je Egvena već bila obavestila Dvoranu kako je Zdela vetrova pronađena i upotrebljena. To je bilo gotovo sve što se usuđivala da im kaže o onome što joj je Elejna ispričala u Tel’aran’riodu; previše onoga što se desilo u Ebou Daru bilo je upravo ono zbog čega bi ovde ostala bez ikakvog oslonca, a njen položaj je i ovako bio prilično nesiguran. Prve kapljice izazvale su pravu eksploziju radosti. U podne su prekinuli marš, a bilo je logorskih vatri i gošćenja na kiši koja je rominjala, molitvi zahvalnica među sestrama i plesa među slugama i vojnicima. U stvari i neke od Aes Sedai su tada bile zaplesale.
Nekoliko dana kasnije, nežne kiše pretvorile su se u pljuskove, a potom u urličuće oluje. Temperature su pale, strovalile su se, a oluje su se pretvorile u mećave. Sada su razdaljinu koju su nekada prelazili za dan dok je Egvena škrgutala zubima što se toliko sporo kreću prevaljivali za pet dana ako je na nebu bilo samo oblaka, a kada bi padali snegovi, nisu se kretali uopšte. Bilo joj je dovoljno lako da smisli tri nenamerne posledice, ili više njih, pri čemu je sneg možda bio i najmanje neprijatna.
Kad su se približile malom zakrpljenom šatoru nazvanom Amirlininom raanom sobom, pored jednih visokih kola pokrenu se senka, a Egveni zastade dah. Senka se pretvorila u priliku koja je dovoljno zabacila kapuljaču da bi otkrila Leanino lice, povukavši se potom nazad u tamu.
„Ona će čuvati stražu i obavestiti nas ako neko bude naišao“, tiho reče Sijuan.
„Dobro je“, promrmlja Egvena. Mogla je to da joj kaže ranije. Napola se bila prestravila da je to Romanda ili Lelejna!
Amirlinina raana soba bila je mračna, ali lord Brin je strpljivo stajao unutra, čekajući, umotan u svoj ogrtač, senka među senkama. Prigrlivši Izvor, Egvena poče da usmerava, ne da bi zapalila fenjer koji je visio sa srednje grede niti ijednu od sveća, već da bi stvorila ma!u sferu bledog svetla iznad stola na rasklapanje koji je koristila za pisanje. Veoma malu, i veoma bledu; verovatno neće biti primećena spolja, a može se ugasiti brzo poput munje. Nije sebi mogla priuštiti da je uhvate.
Postojale su Amirlin koje su vladale pomoću snage, Amirlin koje su uspevale da održe ravnotežu naspram Dvorane, ali i Amirlin koje su bile slabe, s malo snage kao ona, čak i manje, mada retko, koje su bile dobro skrivene u tajnim zapisima Bele kule. Nekoliko ih je straćilo moć i uticaj, palo iz snage u slabost, ali za više od tri hiljade godina bilo ih je veoma malo koje su uspele da se pomere u suprotnom pravcu. Egvena bi silno volela da zna kako li je to uspelo Mirijam Kopan i ostalima iz te šačice. Ako je iko ikad pomislio da to zapiše, te stranice su bile davno izgubljene.
S poštovanjem se naklonivši, Brin nije pokazivao iznenađenje zbog njene predostrožnosti. Znao je kolikoj se opasnosti izlaže što se u tajnosti sastaje s njim. Verovala je, u velikoj meri, ovom postojanom, prilično osedelom čoveku s prostodušnim vremešnim licem, i to ne samo zbog toga što je morala. U plaštu od debele crvene vune, postavljenom krznom lasice i obrubljenim plamenom Tar Valona, poklonom od Dvorane, ipak je on desetak puta proteklih nedelja jasno iskazao kako je, bez obzira na to šta Dvorana misli a on nije bio toliko slep da to ne primeti! ona Amirlin, a on prati Amirlin. O, on to nikad nije otvoreno saopštio, međutim, nije moglo biti sumnje u pažljivo izrečene nagoveštaje. Bilo bi previše očekivati išta preko toga. U logoru je bilo skrivenih struja gotovo koliko i Aes Sedai, a neke su bile dovoljno jake da ga smaknu. Bilo ih je nekoliko koje su bile dovoljno jake da je zaglibe još dublje nego što je već bila, bude li Dvorana saznala za ovaj sastanak. Verovala mu je više nego ikome osim Sijuan i Leane, ili Elejne i Ninaeve, možda više nego ijednoj od sestara koje su joj se tajno zaklele na vernost, a želela je da ima hrabrosti da mu veruje još više. Svetleća lopta bacala je slabašne, isprekidane senke.
„Ima li novosti, lorde Brine?“, upitala je, prigušujući nadu. Mogla je smisliti više od desetak mogućih poruka koje bi ga dovele usred noći, a svaka je imala sopstvene klopke i zamke. Je li Rand odlučio da pridoda još neku krunu ilijanskoj, ili su Seanšani nekako porobili još jedan grad, ili je Družina Crvene ruke odjednom krenula svojim putem umesto da bude za petama Aes Sedai, ili...
