„Jedna vojska je severno od nas, majko“, mirno je odgovorio. Ruke u kožnim rukavicama opušteno su mu ležale na balčaku dugačkog mača. Jedna vojska na severu, ili još malo snega, njemu je bilo sasvim svejedno. „Većinom Andorci, ali i veliki broj Muranđana. Moji izviđači su doneli tu novost iz dubine njihovih redova pre manje od sata. Predvodi ih Pelivar, a i Aratela je s njim, visoka sedišta dve najjače Kuće u Andoru, a poveli su ih još najmanje dvadeset. Čini se da odlučno stupaju ka jugu. Ako nastavite kao što ste dosad, a ja sam odlučno protiv toga, srešćemo ih licem u lice kroz dva dana, najviše tri.“
Egvena je održala nepomično lice, potisnuvši olakšanje. Ono čemu se nadala, ono što je čekala; ono za šta se bojala da se nikada neće dogodili. Začudo, Sijuan je bila ta koja se zaprepastila, i prekasno je prekrila usta rukom u rukavici. Brin podiže obrvu pogledavši ka njoj, ali ona se brzo povratila, navukavši spokoj Aes Sedai tako debeo da se gotovo moglo zaboraviti na njeno mladoliko lice.
„Muče li te nedoumice jer treba da se boriš protiv svojih Andoraca?“, zapovednički je upitala. „Govori, čoveče. Ovde nisam tvoja pralja.“ Pa, bilo je majušnih naprslina u tom spokoju.
„Po tvojoj zapovesti, Sijuan Sedai.“ U Brinovom glasu nije bilo ni mrvice izrugivanja, no Sijuan je ipak počela da steže usne, dok se njena prividna smirenost brzo topila. On joj se malčice nakloni, poput nekakvog radnika, ali pristojno. „Naravno da ću se boriti s kime god majka želi da se borim.“ Čak ni ovde nije hteo da bude otvoreniji. Muškarci su bili naučeni oprezu u blizini Aes Sedai. Kao i žene. Egvena je imala utisak da joj je taj oprez postao druga koža.
„A ako ne budemo nastavili?“, upitala je. Toliko su planirale, ona i Sijuan nasamo i samo ponekad s Leanom, a još uvek je morala da pažljivo odmerava svaki korak, kao na onim ledenim stazama napolju. „Ako se zaustavimo ovde?“
Nije oklevao. „Ako postoji način da ih pridobiješ bez borbe, sve će biti u redu, međutim, sutra će oni stići do odličnog položaja za odbranu: jedno krilo će im štititi reka Arman, drugo velika tresetna močvara, a mali potoci spreda će slabiti napade. Pelivar će se tu smestiti da čeka; on zna šta treba da radi. Aratela će učestvovati ako bude bilo pregovora, međutim, koplja i mačeve prepustiće njemu. Ne možemo tamo aa stignemo pre njega, a u svakom slučaju, tamošnji teren nama nije od koristi kada je on na severu. Ako nameravaš da se boriš, savetujem da se uputimo ka onom grebenu koji smo prošli pre dva dana. Možemo do tamo da stignemo u dobrom stanju, pre njih, ako bismo krenuli u zoru, a Pelivar bi dobro promislio pre nego što bi tamo krenuo na nas, makar imao i trostruko više vojnika nego sada.“ Skupljajući i pružajući nožne prste, koji su joj se gotovo smrzli u čarapama, Egvena razdraženo izdahnu. Bilo je razlike između toga da se ne dozvoli da te hladnoća dodirne i da se ne oseća. Pažljivo opipavajući put, ne dozvoljavajući da je hladnoća ometa, postavila je pitanje: „Hoće li razgovarati ako im se ukaže prilika?"
„Verovatno, majko. Muranđani gotovo da se i ne računaju; oni su prisutni samo da bi izvukli bilo kakvu prednost iz ove situacije, kao i njihovi sunarodnici pod mojim zapovedništvom. Pelivar i Aratela se računaju. Ako bih morao da se kladim, rekao bih da oni samo žele da vas zadrže van Andora.“ Smrknuto je odmahnuo glavom. „Ali boriće se ako budu morali, bude li to neophodno, možda čak i ako bi to značilo da se suoče sa Aes Sedai umesto samo s vojnicima. Očekujem da su čuli iste priče kao i mi o borbama tamo, na istoku.“
„Riblje iznutrice!“, zareža Sijuan. Toliko o smirenosti. „Napola dopečeni tračevi i sirova ogovaranja nisu nikakav dokaz da je bilo ikakve bitke, tupane nijedan, a i da se dogodila, sestre ne bi sebi dozvolile da ih umešaju u nju!“ Ovaj je čovek u njoj izistinski budio porive za grehom.
Začudo, Brin se samo nasmešio. To se često događalo kada bi Sijuan imala svoje ispade. Kod svakoga drugog i na svakom drugom mestu, Egvena bi takav osmeh nazvala nežnim. „Bolje za nas ako veruju u to“, blago se obratio Sijuan. Lice joj je toliko potamnelo da se moglo pomisliti kako joj se ruga.
Zašto je inače razumna žena puštala da joj se Brin zavlači pod kožu? Šta god da je bio razlog, Egvena noćas nije imala vremena za to. „Sijuan, primetila sam da je neko zaboravio da odnese začinjeno vino. Po ovakvom vremenu nije moglo da se ukiseli. Zagrej nam ga, molim te.“ Nije volela da ponižava ovu ženu pred Brinom, ali morala je da je obuzda, a ovo je delovalo kao najnežniji način to da uradi. Stvarno, nije trebalo da srebrni vrč ostave tako, na stolu.
Sijuan se nije stvarno žacnula, ali po njenom povređenom izrazu, koji je brzo obuzdala, niko ne bi poverovao kako je, inače, prala donje rublje ovom čoveku. Bez ijedne reči blago je usmerila da bi ugrejala vino u srebrnom vrču, potom brzo napunivši dva čista pehara od kovanog srebra i predavši prvi Egveni. Drugi je zadržala, a dok je otpijala iz njega, piljila je u lorda Brina kome je ostavila da sam sipa.
