Grejući prste u rukavicama na svom peharu, Egvena oseti blesak razdraženosti. Možda je to bio deo Sijuanine dugo odlagane reakcije na smrt svog Zaštitnika. I dalje je s vremena na vreme bivala plačljiva, bez ikakvog razloga, mada je to pokušavala da sakrije. Egvena izbaci te misli iz glave. Noćas je to ličilo na mravinjak spram planina.
„Želela bih da izbegnem borbu, ako mogu, lorde Brine. Ova vojska je za Tar Valon, ne da bi se ovde vodio rat. Postaraj se da se što pre ugovori sastanak Amirlin Trona s lordom Pelivarom i gospom Aratelom i svakim još za koga misliš kako bi trebalo da bude prisutan. Ne ovde. Naš otrcani logor ne bi ih previše zadivio. Što je pre moguće, drži to na umu. Ne bih se bunila n i da to bude koliko sutra, ako bi tako moglo da se udesi.“
„To je ranije nego što mogu da izvedem, majko“, blago joj je odgovorio.
Ako pošaljem jahače čim se vratim u logor, sumnjam da će moći da se vrate i donesu odgovor pre sutrašnje večeri.“
„Onda ti predlažem da se brzo vratiš.“ Svetlosti, ala su joj ruke i noge bile hladne na dodir! Kao i donji deo stomaka. Međutim, uspela je da zadrži smirenost glasa. „I želim da taj sastanak i postojanje te vojske držiš dalje od Dvorane što duže bude moguće.“
Ovog puta, tražila je od njega da rizikuje koliko i ona. Garet Brin je bio jedan od najboljih među vojskovođama, međutim, Dvorana je bila uznemirena jer nije vodio vojsku onako kako je njoj odgovaralo. Na početku, bile su mu zahvalne zbog imena jer je ono pomoglo da se vojnici privuku njihovom cilju. Sada je vojska brojala više od trideset hiljada ljudi, i još ih je pristizalo, čak i otkako su počeli snegovi, a one su pomislile da im možda lord Garet Brin više nije potreban. A podrazumevalo se da je bilo i onih koje su verovale kako im on nikada nije ni bio potreban. Zbog ovoga ga ne bi samo oterale. Ako bi Dvorana odlučila da dela, on bi mogao i da ode glavoseči zbog izdaje.
On nije ni trepnuo, niti je postavljao pitanja. Možda je znao da mu ne bi odgovorila. Ili je možda znao odgovore. „Nema mnogo prometa između mog i vašeg logora, ali već previše ljudi zna za ovo da bi to zadugo ostalo tajna. No učiniću šta budem mogao.“
Tako prosto. Prvi korak na putu koji će je postaviti na Amirlin Tron u Tar Valonu, ili će je isporučiti Dvorani da je čvrsto stisne, ne ostavljajući joj ništa čemu bi mogla da odlučuje osim hoće li joj Romanda ili Lelejna nalagati šta da radi. Nekako, takav prelomni trenutak trebalo je da bude propraćen fanfarama ili trubama, ili barem grmljavinom na nebu. U pričama je uvek bilo tako.
Egvena pusti da svetleća lopta nestane, međutim, dok se Brin okretao da pođe, dograbila ga je za ruku. Bilo je to kao da kroz njegov kaput hvata debelu granu. „Nešto što sam nameravala da pitam, lorde Brine. Ne verujem da želiš da vodiš ljude iscrpljene maršom pravo u opsadu Tar Valona. Koliko bi želeo da se odmaraju pre nego što je započnemo?“
Prvi put je zastao, a ona požele da i dalje ima svetlosti kako bi mu videla lice. Učinilo joj se da se namrštio. „Čak i da izuzmemo ljude koje Kula plaća“, konačno je polako progovorio, „vesti o svakoj vojsci lete poput sokola. Elaida će tačno u dan znati kada stižemo i neće nam ostaviti ni sata. Znaš li da uvećava gardu Kule? Na pedeset hiljada ljudi, kako se čini. Ali mesec dana, ako bi moglo, za odmor i oporavak. Desetak dana bi poslužilo, međutim, još je bolje jedan mesec.“
Klimnula je, pustivši ga. Zabolelo ju je to neočekivano pitanje o gardi Kule. Bio je svestan kako joj Dvorana i ađasi govore samo onoliko koliko su smatrali da ona treba da zna i ništa više. „Pretpostavljam da si u pravu“, konačno je progovorila. „Neće biti vremena za odmor kada stignemo do Tar Valona. Pošalji svoje najbrže jahače. Neće biti nikakvih poteškoća, zar ne? Pelivar i Aratela će ih saslušati?“ Nije odglumila taj nagoveštaj straha. Budu li sada morali da se bore, moglo bi da bude uništeno više nego samo njeni planovi.
Koliko je mogla da primeti, Brinov ton se nije promenio ni za nijansu, pa ipak, zvučao je nekako utešno. „Bude li svetlosti da primete bela pera, prepoznaće primirje i slušaće. Bolje da krenem, majko. Dug je to put i naporno jahanje, čak i za ljude s rezervnim konjima.“
Čim se šatorsko krilo spustilo za njim, Egvena ispusti dug uzdah. Ramena su joj bila ukočena i očekivala je da glavobolja počne svakog trena. Pored Brina se obično osećala opušteno, upijajući njegovo samopouzdanje. Večeras je morala da ga pređe, i mislila je da on to zna. Imao je dobro zapažanje, za jednog muškarca. Međutim, ulog je bio preveliki da bi mu ukazala više poverenja, sve dok se ne bude otvoreno izjasnio. Možda zakletvom poput one koju su dale Mirela i ostale. Brin je pratio Amirlin, a vojska je pratila Brina. Ako mu padne na pamet da će ona beskorisno protraćiti ljude, nekoliko njegovih reči moglo bi je predati Dvorani na poslužavniku, sputanu poput praseta. Otpila je veliki gutljaj, osećajući kako joj se toplota začinjenog vina širi telom.
