„Kako kažete, Aes Sedai.“ On se ponovo lako nakloni, a da se pri tom nije stvarno okrenuo od Egvene. Poput Sijuan, on je sada bio otvoreno vezan za nju, bar što se ticalo Dvorane. Kada samo ne bi znale koliko je to bilo čvrsto. „Još nešto, majko“, nastavio je. „Talamanes je takođe tamo, na jezeru. Ima oko stotinak pripadnika Ruke na istočnoj strani. To nije dovoljno za izazivanje nevolja, čak i kad bi im bio sklon, a to mi se čini malo verovatno.“
Egvena samo klimnu glavom. Nije dovoljno za izazivanje nevolja? Sam Talamanes mogao bi biti dovoljan! Oseti žuč u ustima. Ne može da pođe naopako sada!
„Talamanes!“, uskliknu Lelejna, a njeno dostojanstvo nestade. Mora da je bila napeta koliko i Egvena. „Kako je on saznao? Ako si u svoja zamešateljstva uključio i Zmajuzaklete, lorde Brine, zbilja ćeš naučiti šta znači preterivanje!“
Romanda zareža, nadovezujući se na nju, „Ovo je sramno! Hoćeš da kažeš kako si tek sada saznao za njegovo prisustvo? Ako je to tačno, onda je tvoj ugled naduvan poput čira.“ Činilo se da je danas smirenost Aes Sedai kod nekih bila vrlo tanka.
Nastavile su tim tonom, ali Brin je samo jahao dalje povremeno mrmljajući „Kako kažete, Aes Sedai“, kada je baš morao nešto da odgovori. Čuo je i gore kad ga je Egvena saslušavala toga jutra i nije nimalo jače odvratio. Sijuan je bila ta koja je konačno frknula, pa se zacrvenela kada su je Predstavnice zapanjeno pogledale. Egvena gotovo da je odmahnula glavom. Sijuan je baš sigurno bila zaljubljena. I baš joj je bilo potrebno da joj neko očita! Iz nekog razloga, Brin se osmehnuo, ali to je možda bilo zato što Predstavnice više nisu obraćale pažnju na njega.
Drveće se povuče pred još jednom čistinom, širom od većine, i više nije bilo vremena za uzaludne misli.
Izuzev širokog oboda visoke smeđe trske i rogoza koji su virili iz snega, ništa drugo nije označavalo da je ovo jezero. Mogla je to biti i velika dolina, ravna i gotovo jajastog oblika. Na izvesnoj udaljenosti od linije drveća, na zamrznutom jezeru stajala je velika plava platnena nadstrešnica na visokim stubovima, dok se omanja gomila ljudi muvala oko nje, a desetine slugu je čuvalo konje koji su stajali iza. Povetarac je mreškao šarenu skupinu stegova i barjaka, i donosio prigušene povike koji nisu mogli biti ništa drugo osim naređenja. Još slugu užurbano polete. Izgleda da nisu bili tanio dovoljno dugo da bi završili sve pripreme.
Otprilike milju dalje, tamo gde je počinjalo drveće, slabašno sunce odsijavalo je od metala. Od poprilično metala, koji se prostirao celom dužinom udaljene obale. Na istoku, gotovo jednako udaljeni od paviljona, stotina ljudi iz Družine nije ni pokušavala da se prikrije, stojeći pored svojih konja nedaleko od mesta gde je počinjao rogoz. Nekolicina pokaza ka njima kada se pojavio steg Tar Valona. Ljudi oko paviljona zastadoše da gledaju.
Egvena nije zastala pre nego što je izjahala na snegom prekriven led. Zamislila je da je pupoljak ruže koji se otvara ka suncu, tu staru vežbu za polaznice. Nije stvarno prigrlila saidar, ali smirenost koja ju je obuzela bila joj je dobrodošla.
Sijuan i Šerijam su je pratile, pa Predstavnice sa svojim Zaštitnicima, a onda i sluge. Lord Brin i stegonoša bili su jedini vojnici koji su pošli. Povici iza nje kazivali su joj da Uno raspoređuje svoje naoružane konjanike uz obale jezera. Lakše naoružani ljudi bili su postavljeni sa strane, oni koji nisu bili na straži zbog moguće izdaje. Jedan od razloga zašto je izabrano to jezero bio je što je led bio dovoljno čvrst da izdrži podosta konja, ali ne na stotine, a još manje na hiljade. To je umanjivalo mogućnost prevare. Naravno, paviljon van dometa strela nije bio van dometa Jedne moći, ne ako je bio vidljiv. Samo što je i najgori čovek na svetu znao da je siguran od toga, osim ako ne bi zapretio nekoj sestri. Egvena oštro izdahnu, pa poče ponovo da vraća smirenost.
Ispravan doček za Amirlin Tron bile bi sluge koje bi požurile ka njima s toplim pićem i vrućim ciglama umotanim u krpe, kao i lordovima i gospama koji bi se lično ponudili da pridrže uzde i ponude poljubac kao zarad Abrama. Svakog posetioca višeg zvanja dočekale bi sluge, međutim, iz paviljona nije izašao niko. Brin lično je sjahao i prišao da pridrži dizgine Daišaru, a isti onaj mladić koji joj je dan ranije doneo svež ugalj pritrča da pridrži Egveni uzengiju. Nos mu je još uvek curio, ali u crvenom somotskom kaputu, koji mu je bio samo malo prevelik, i jarkoplavom ogrtaču zasenio je sve plemiće koji su stajali ispod nadstrešnice i piljili u njih. Činilo se da su uglavnom odeveni u praktičnu vunu, bez mnogo veza i s vrlo malo svile ili čipke. Najverovatnije su morali da se dovijaju kako bi našli odgovarajuću odeću, pošto su počeli snegovi, a oni su već marširali. Mada, usitinu, mladić bi zasenio i nekog Krpara.
