Izuzimajući njihovu kolonu, malo šta se kretalo po tom snegom potpuno prekrivenom krajoliku. Neko vreme jedan je soko raširenih krila kružio nad njima naspram hladnog plavog neba, a potom je odleteo ka istoku. Dva puta je Egvena primetila lisice crnih repova kako trče u daljini, još uvek u svom letnjem krznu, a jednom je krupan jelen razgranatih rogova nečujno protrčao u daljini i nestao među drvećem. Zec koji je istrčao tačno pred Belina kopita i odskakutao dalje, naterao je punačku kobilu da zanjiše grivom, a Sijuan da vrisne i dočepa uzde kao da se bojala da će se Bela propeti. Naravno, Bela je samo nezadovoljno frknula i produžila da se vuče napred. Više se trgao Egvenin visoki uškopljeni šarac, a zec mu se uopšte nije približio.
Pošto je zec odskakutao, Sijuan zagunđa ispod glasa, a trebalo joj je vremena pre nego što je olabavila Beline uzde. Ona je uvek bila zlovoljna kada je bila na konju kad god je to bilo moguće, putovala je u kolima ali retko je bila baš ovoliko razdražljiva. Nije bilo potrebno pogledati dalje od lorda Brina i besnih pogleda koje mu je upućivala, pa da se zna i zašto.
Ako je i primećivao Sijuanine poglede, on to nije pokazivao. Budući jedini koji se nije doterao, izgledao je kao i uvek, obično i pomalo pohabano. Stena koja je odolevala olujama i koja će odoleti i narednima što su pristizale. Egveni je, zbog nečega, bilo drago da je odoleo svim njihovim naporima da ga odenu u nešto bolje. Zaista im je bilo potrebno da ostave utisak, a opet, njoj se činilo da on to odlično izvodi baš takav kakav je bio.
„Baš je lepo jutro da se bude u sedlu“, posle nekog vremena oglasi se Šerijam. „Ništa ne pročišćava glavu kao dobro jahanje po snegu.“ Glas joj nije bio tih, a očima je, slabašno se osmehujući, sevala na Sijuan koja je još uvek gunđala.
Sijuan nije ništa rekla teško da bi to mogla pred tolikim svedocima ali je počastila Šerijam jednim žestokim pogledom koji je obećavao oštre reči, kasnije. Žena vatrene kose iznenada se izvi, gotovo r,e trgnuvši. Krilata, njena tamno siva ždrebica sa crnim mrljama, praćakala se nekoliko koraka, a Šerijam ju je umirila gotovo previše odlučno. Ona je pokazivala veoma malo zahvalnosti prema ženi koja ju je bila postavila za nadzornicu polaznica, a kao i mnogi na njenom mestu, nalazila je razloge da krivi Sijuan. Otkada je položila zakletvu, to je bila njena jedina mana koju je Egvena mogla da primeti. Pa, ona se jeste bunila da, kao Čuvarka, ona ne bi morala da prima naređenja od Sijuan, kao što su morale sve ostale koje su se zaklele, međutim, Egvena je smesta shvatila kuda bi ih to odvelo. Ovo nije bio prvi put da je Šerijam pokušavala da ubaci trn. Sijuan je bila ustrajna u tome da se sama obračunava sa Šerijam, a njen je ponos bio suviše uzdrman da bi joj Egvena taj zahtev osporila, osim ako se stvari izmaknu iz ruku.
Egvena je poželela da postoji neki način da ih ubrza. Sijuan se vratila svome gunđanju, a Šerijam je očito premišljala da kaže nešto drugo što neće izazvati zamerke. Sve to mumlanje i sevanje očiju poče Egveni da se uvlači pod kožu. Posle nekog vremena poče da je zamara čak i Brinov uravnoteženi položaj. Uhvatila je sebe kako premišlja o onome što bi ga moglo potresti. Na nesreću ili možda na sreću nije verovala da tako nešto postoji. Ali ako bude morala još dugo da čeka, činilo joj se da će pući od nestrpljenja.
Sunce se pelo ka zenitu, bolno spore milje ostajale su za njima, kada se, konačno, jedan od jahača pred njima okrenu i podiže ruku. Brzo se izvinivši Egveni, Brin odgalopira napred. To je više izgledalo kao da se njegov riđi škopac Putnik gega kroz sneg, ali stigao je do prethodnice, izmenio s njima nekoliko reči, a potom ih poslao napred, kroz drveće, pa je seo i čekao da Egvena i ostali stignu do njega.
Kada je ponovo zauzeo svoje mesto pored nje, pridružiše im se Romanda i Lelejna. Dve su Predstavnice jedva udostojile Egvenu da je primete, pa se zapiljiše u Brina s hladnim dostojanstvom koje je znalo da uzdrma tolike muškarce kada bi se suočili sa Aes Sedai. Osim što je, tu i tamo, svaka od njih bacala zabrinute poglede ka onoj drugoj. Činilo se da i ne primećuju da to rade. Egvena se nadala da su makar upola napete kao ona; to bi joj bilo sasvim dovoljno.
Hladni dostojanstveni pogledi skliznuše niz Brina poput kiše sa stene. On se malo nakloni Predstavnicama, ali obraćao se Egveni. „Već su stigli, majko.“ To se moglo i očekivati. „Doveli su gotovo isti broj ljudi kao i mi, ali svi su na severnoj strani jezera. Poslao sam izviđače da se postaraju za svakoga kome bi moglo pasti na pamet da nam zađe iza leđa, mada to uistinu i ne očekujem."
„Nadajmo se da si u pravu", oštro mu se obrati Romanda, a Lelejna dodade, mnogo hladnije. „U poslednje vreme, tvoje rasuđivanje nije baš onakvo kakvo bi trebalo da bude, lorde Brine.“ Ledenim, odsečnim glasom.
