„Majko, dopusti mi da predstavim: iz Andora Aratela Renšar, Visoko sedište kuće Renšar, Pelivar Koilen, Visoko sedište kuće Koilen, Aemlin Kerend, Visoko sedište kuće Kerend, i njen suprug Kulhan Kerend.“ Nevoljno su potvrdili svoja imena samo lakim klimanjem glave. Pelivar je bio onaj mršavko, spreda mu je tamna kosa bila proređena. Šerijam nastavi bez zastajkivanja. „Dopusti mi da predstavim: iz Murandije Donel do Morni a’Lordin. Sajan do Mehon a’Mekensa. Pejtr do Firna a’Kon. Segan do Avharin a’Rus.“ Činilo se da Muranđanima nedostatak isticanja plemenitog porekla smeta još više nego Andorcima. Donel, s više čipke na sebi negoli većina žena, besno je uvrtao izvijene brkove, dok je Pejtr delovao kao da pokušava da iščupa sopstvene. Segan je pućila punačke usne, dok su joj tamne oči bljuvale vatru, dok je Sajan, bucmasta proseda žena, duvala kroz nos, prilično glasno. Šerijam nije nimalo obraćala pažnju na to. „Nalazite se pred očima Čuvarke Pečata. Nalazite se pred Plamenom Tar Valona. Dopušta vam se da iznesete svoju poslanicu pred Amirlin Tron.“
Dobro. To im se nije dopalo, ni najmanje. Egvena je i pre toga mislila da izgledaju kiselo, ali sada su delovali kao da su se svi prejeli zelenih šljiva. Možda su verovali kako mogu da se pretvaraju da ona uopšte nije Amirlin Tron. Naučiće. Naravno, prvo će morati da poduči Dvoranu.
„Postoje prastare veze između Andora i Bele kule“, progovorila je, glasno i odlučno. „Sestre su uvek uživale dobrodošlicu u Andoru ili Murandiji. Zašto onda vi dovodite vojsku pred Aes Sedai? Petljate se tamo gde se prestoli i narodi boje i da priđu. Tronovi su padali jer su se mešali u ono što se ticalo Aes Sedai.“
To je zvučalo zadovoljavajuće preteće, bez obzira jesu li Mirela i ostale uspele da joj pripreme prolaz. Uz malo sreće, one su se upravo vraćale u logor nikom ništa. Osim ako neko od ovog plemstva izgovori pogrešno ime. To bi je ostavilo bez prednosti nad Dvoranom, ali u poređenju sa svim ostalim, to je bila slamka naspram plasta.
Pelivar razmeni poglede sa ženom koja je sedela pored njega, a ona ustade. Bore na njenom licu nisu mogle sakriti činjenicu da je Aratela, kada je bila mlada, bila prelepa žena, skladnih crta; sada su joj sede gusto šarale kosu, a pogled joj je bio tvrd kao u nekog Zaštitnika. Rukama u crvenim rukavicama čvrsto je držala strane svoga ogrtača, ali očigledno nije bila zabrinuta. Usta skupljenih u tanku crtu proučavala je red sestara, pa je tek onda progovorila. Zaobilazeći Egvenu, sestrama iza nje. Škrgućući zubima, Egvena na lice namesti izraz pažnje.
„Nalazimo se ovde baš zato što ne želimo da se nađemo upetljani u poslove Bele kule.“ Aratelin glas delovao je odlučno, što nije bilo iznenađenje za Visoko sedište jedne moćne kuće. Nije bilo ni nagoveštaja nesigurnosti koja bi se mogla očekivati, čak i od moćnog Visokog sedišta, kada se suočava s tako mnogo sestara, da ne pominjemo i Amirlin Tron. „Ako je sve što smo čule tačno, onda pustiti vas da nesmetano prođete kroz Andor u najboljem slučaju može u očima Bele kule delovati kao da pružamo pomoć, ili čak da smo u savezu. Propustiti da vam se suprotstavimo može značiti da naučimo ono što grožđe nauči kada se nađe na muljanju za vino.“ Nekolicina Muranđana smrknuto okrenuše poglede ka njoj. Niko u Murandiji nije pokušao da sestrama ospori prolaz. Najverovatnije da niko od njih nije ni razmišljao o mogućim događajima posle onog dana kada pređu na zemlje nekog drugog.
Aratela je nastavila kao da to nije ni primetila, ali Egvena u to nije verovala. „U najgorem slučaju... Čuli smo... izveštaje... da Aes Sedai krišom dolaze u Andor, praćene stražom Kule. Možda je bolje to nazvati govorkanjima, ali stižu sa raznih strana. Niko od nas ne želi da u Andoru vidi bitku između Aes Sedai.“
„Neka nas Svetlost sačuva i zaštiti!“ upade Donel, crven u licu. Pejtr je klimao glavom da se slaže, skliznuvši na ivicu svog sedišta, a Sajan je delovala kao da će svakog časa i sama poskočiti. „Ni ovde niko to ne želi da vidi!“, izlete Donelu. „Ne između Aes Sedai! Naravno, čuli smo šta se dogodilo tamo, na istoku! A te sestre.J."
Egvena poče lakše da diše kada ga Aratela odlučno prekide. „Ako bi moglo, lorde Donele. Imačeš svoj red da govoriš.“ Ponovo se okrenula ka Egveni u stvari, ponovo ka Predstavnicama ne čekajući da joj on odgovori, ostavivši ga da zamuckuje dok je ostatak Muranđana gunđao. Ona sama delovala je potpuno neuznemireno, jednostavno; bila je žena koja je iznosila činjenice. Iznosila ih je, smatrajući da se moraju videti onako kako ih je videla ona.
