Po podu paviljona bili su rasprostrti ćilimi, a mangali su goreli, mada je povetarac odnosio i toplinu i dim. Dya reda stolica, okrenuta jedan naspram drugog, sa osam sedišta u svakom, čekala su poslanstva. Nisu očekivali toliko sestara. Neki od plemića koji su ih čekali razmeniše zaprepašćene poglede, a veliki broj slugu poče stvarno da krši ruke, pitajući se šta da radi. Nisu morali.
Stolice su bile veoma raznovrsne, ali sve su imale sličnu veličinu, i nijedna nije bila upadljivo izlizanija niti ulubljenija od neke druge. Nijedna nije imala upadljivo manje ili više pozlate ni duboreza. Vitki mladić s brojnim pratiocima jednostavno ušeta i dok su se plemići mrštili, čak i bez onog „uz vaše dopuštenje’, počeše da iznose one namenjene Aes Sedai napolje, na sneg, a onda požuriše da pomognu u raspakivanju teretnih konja. Još uvek niko nije progovorio ni reč.
Ubrzo su bila postavljena sedišta, dovoljno za celu Dvoranu i Egvenu. Jednostavne klupe, ali uglačane dok nisu zasijale, a svaka je stajala na širokoj kutiji prekrivenoj tkaninom u boji ađaha Predstavnica, a dugačak red beše širok koliko i nadstrešnica. Kutija postavljena pred njega za Egveninu klupu bila je prugasta, kao i njena ešarpa. Prethodne noći bilo je puno užurbanosti i posla, počev od pronalaženja pčelinjeg voska za glačanje i dobrog platna u pravim bojama.
Kada su Egvena i Predstavnice zauzele svoja mesta, sedele su stopu više od svih ostalih. Ona je imala sopstvene nedoumice u vezi s ovim, međutim, nedostatak jedne jedine reči dobrodošlice potpuno ih je raspršio. I najzlobniji seljak ponudio bi šolju i poljubac lutalici za Praznik Abrama. One nisu bile molioci i nisu bile jednake. One su bile Aes Sedai.
Zaštitnici su stajali iza svojih Aes Sedai, a Sijuan i Šerijam su bile pored Egvene. Sestre razmetljivo zabaciše ogrtače i poskidaše rukavice da bi pokazale kako ih hladnoća ne dotiče, što je bilo u oštroj suprotnosti s plemićima koji su čvrsto privijali svoje ogrtače. Napolju je Plamen Tar Valona zalepršao na pojačanom povetarcu. Samo je Halima, koja se nalazila pored Delaninog sedišta na ivici sivim prekrivene kutije odudarala od tog veličanstvenog prizora, ali krupnim očima tako je izazivački odmeravala i Andorce i Muranđane da utisak nije baš mnogo ni kvarila.
Bilo je nekoliko ispitivačkih pogleda kada je Egvena zauzela svoje mesto napred, ali samo nekoliko. Niko nije delovao stvarno iznenađeno. Pretpostavljam da su već čuli sve o devojčici koja je postala Amirlin, suvo je pomislila. Pa, bilo je i mlađih kraljica, uključujući kraljice Andora i Murandije. Sasvim smirena, ona klimnu glavom, a Šerijam pokaza rukom ka redu stolica. Nije važno ko je prvi stigao, kao ni ko je podigao paviljon; nije bilo sumnje u to ko je sazvao ovaj sastanak. Ko je bio glavni.
Naravno, njen postupak nije naišao na dobar prijem. Nastade trenutak bezglasnog okievanja dok su plemići premišljali kako da povrate ravnotežu, kao i nekoliko iskrivljenih lica kada su shvatili da je to nemoguće. Njih osmoro sedoše, smrknutih lica, četiri muškarca i četiri žene, uz mnogo ljutitog prikupljanja ogrtača i nameštanja sukanja. Oni nižeg zvanja stajali su iza stolica, a očito nije bilo mnogo ljubavi između Andoraca i Muranđana. U stvari, Muranđani, i muškarci i žene, gunđali su i gurali se za bolje mesto međusobno koliko i sa svojim „saveznicima“ sa severa. Mnogo mrkih pogleda beše upućeno i Aes Sedai, a nekolicina se mrštila na Brina, koji je stajao malo po strani držeći pod jednom rukom kalpak. On je bio dobro poznat na obe strane granice, a uvažavala ga je ćak i većina onih koji bi žarko želeli da ga vide mrtvog. Bar je tako bilo dok se nije pojavio predvodeći vojsku Aes Sedai. On na njihove otrovne poglede nije obraćao ništa više pažnje nego što je to činio zbog otrovnih jezika pojedinih Predstavnica.
Još jedan čovek se nije pridružio nijednoj strani. Bled čovek, jedva za šaku viši od Egvene, u tamnom kaputu i grudnom oklopu, imao je izbrijan prednji deo glave, a oko leve ruke nosio je vezanu crvenu maramu. Na tamnosivom ogrtaču imao je krupnu crvenu šaku izvezenu na grudima. Talamanes je stajao nasuprot Brinu, bezobrazno opušteno naslonjen na jedan od stubova paviljona, i posmatrao ih, ničim ne nagoveštavajući o čemu razmišlja. Egvena je želela da zna šta će on tu. Želela je da može da zna šta je pričao pre nego što je stigla. U svakom slučaju, moraće da porazgovara s njim. Ako to bude moguće a da je ne prisluškuju na stotine ušiju.
Mršav, ogrubeo čovek u crvenom ogrtaču, koji je sedeo u sredini reda stolica, nagnuo se napred i nešto zaustio, ali Šerijam ga preduhitri jasnim, zvonkim glasom.
