Sećanje na svetlost полностью

„Dražesno“, odvrati Egvena. „A da li tvoje Carstvo zna da sam ja nosila jedan od vaših okovratnika? Da me je nekada obučavala jedna od vaših sul'dam?“

Fortuona se ukoči, pa zatečeno pogleda Egvenu, mada to smesta sakri.

„Bila sam u Falmeu“, nastavi Egvena. „Bila sam damane, koju je obučavala Rena. Da, ženo - nosila sam vaš okovratnik. Nisam znala za spokoj, već za bol, poniženje i strah.“

„Zašto ja ne znam za to?“, glasno upita Fortuona okrećući se. „Zašto mi nisi rekao?“

Egvena pogleda okupljeno seanšansko plemstvo. Izgleda da se Fortuona obraćala jednom određenom čoveku, odevenom u skupocenu crno-zlatnu odeću, opervaženu belom čipkom. Nosio je povez preko jednog oka, takođe crn, a nokti na obema šakama bili su mu obojeni u tamno...

„Mete?" zagrcnu se Egvena.

On joj nekako polovično mahnu, delujući postiđeno.

O, Svetlosti, pomislila je. Ustaje on to upao? U mislima je galopom prošla kroz moguće planove. Met oponaša seanšanskog velmožu. Oni začelo ne znaju ko je on zaista. Da li bi mogla dati nešto u zamenu za njega, kako bi ga izbavila?

„Pristupi”, naredi Fortuona.

„Ovaj čovek nije...”, zausti Egvena, ali Fortuona progovori ne slušajući je. „Knotaju”, kaza ona, „jesi li znao da je ova žena odbegla damane? Verujem da si je poznavao u detinjstvu.”

„Zar ti znaš ko je on?” upita Egvena.

„Naravno da znam“, odvrati Fortuona. „Ime mu je Knotaj, ali nekada se zvao Metrim Kauton. Nemoj misliti da će ti on služiti, marat’damane, iako jeste odrasli zajedno. On je sada Princ gavranova, što je položaj koji je stekao brakom sa mnom. On služi Seanšanu, Kristalnom tronu i carici.”

„Neka bi živela večno”, primeti Met. „Zdravo, Egvena. Drago mi je što čujem da si umakla onim Šarancima. Kako je Bela kula? Je li i dalje... bela?” Egvena najpre pogleda Meta pa seanšansku caricu, a onda opet njega. Na kraju, ne mogavši ništa drugo, prasnu u smeh. „Udala si se za Metrima Kautona?”

„To su znamenja predskazala“, odgovori Fortuona.

„Dopustila si da se previše približiš jednom taverenu”, kaza joj Egvena, „pa te je Šara vezala za njega!”

„Glupo praznoverje“, odbrusi Fortuona.

Egvena krajičkom oka pogleda Meta.

„To što sam ta’veren nikada mi nije donelo neku veliku korist”, kiselo joj reče on. „Valjda bi trebalo da budem zahvalan što me Sara nije naglavačke odvukla do Šajol Gula. Makar nešto.”

„Knotaju, nisi odgovorio na moje pitanje”, reče mu Fortuona. „Jesi li znao da je ova žena odbegla damane? Ako jesi, zašto mi nisi to i rekao?”

„Nisam razmišljao o tome”, odgovori Met. „Tuon, ona nije bilo dugo damane.”

„Razgovaraćemo o tome nekom drugom prilikom”, tiho mu reče Fortuona. „To neće biti prijatno.” Opet pogleda Egvenu. „Razgovarati s nekadašnjom damane nije isto što i razgovarati sa skoro zarobljenom ili jednom koja je oduvek slobodna. Glas o ovome daleko će se raširiti. Dovela si me u... nezgodan položaj.”

Egvena potpuno zbunjeno pogleda tu ženu. Svetlosti! Ti ljudi su potpuno ludi. „Zašto si uporno tražila ovaj sastanak? Ponovorođeni Zmaj kaže da ćeš nam pomoći u borbi. Onda nam pomozi.“

„Bilo mi je potrebno da se sastanem s tobom“, odgovori Fortuona. „Ti si moja suparnica. Pristala sam da pristupim tom miru koji je Zmaj ponudio, ali ima uslova.“

O, Svetlosti Rande, pomislila je Egvena. Šta si im obećao? Pribra se.

„Sem što ću se priključiti ratu“, nastavi Fortuona, „priznaću granice država kakve su trenutno iscrtane. Nećemo primoravati marat’damane na poslušnost, sem onih koje pređu naše granice.“

„A kakve su to granice?" upita Egvena.

„Kao što je trenutno navedeno...“

„Budi određena“, odbrusi Egvena. „Ženo, reci mi to sopstvenim glasom. Kakve granice?”

Fortuona stisnu usne. Očigledno nije navikla da je iko prekida. „Mi vladamo Altarom, Amadicijom, Tarabonom i Almotskom ravnicom.“

„Tremalking“, kaza Egvena. „Oslobodićete Tremalking i ostala ostrva Morskog naroda?“

„Njih nisam navela jer nisu deo vaše zemlje, već mora. Ta ostrva nisu tvoja briga. Sem toga, nisu deo sporazuma s Ponovorođenim Zmajem. Nije ih pominjao.“

„Mnogo toga mu je na umu. Tremalking će biti deo dogovora sa mnom.“

„Nisam bila svesna činjenice da sklapamo takav dogovor“, mirno odvrati Fortuona. „Potrebna vam je naša pomoć. Možemo da odemo svakog časa, ako to naredim. Kako biste se proveli protiv one vojske bez naše pomoći, za koju ste me tako skoro preklinjali?“

Preklinjali?, pomislila je Egvena. „Shvataš li ti šta će se dogoditi ako izgubimo Poslednju bitku? Mračni će slomiti Točak, ubiti Veliku zmiju i svemu će doći kraj. To ako budemo imali sreće. Ako je ne budemo imali, Mračni će nanovo načiniti svet u skladu sa svojim izopačenim željama. Čitavo čovečanstvo biće zanavek vezano za njega i trpeti patnju, potčinjenost i muke.“

„Svesna sam toga“, odgovori Fortuona. „Ponašaš se kao da je baš ova bitka - ovde, na ovom bojištu - presudna.“

„Ako moja vojska bude uništena“, odbrusi Egvena, „čitav naš poduhvat biće ugrožen. Lako je moguće da sve zaista zavisi od onoga što se ovde dešava.“