Sećanje na svetlost полностью

„Ne slažem se“, odgovori Fortuona. „Tvoje vojske nisu presudne. Sastoje se ođ potomaka izdajnika. Ti se boriš protiv Senke i na tome ti odajem počast. Ako izgubiš, vratiću se u Seanšan i sazvati svu silu Svepobedničke vojske i onda nju povesti protiv ovog,., užasa. Svejedno ćemo pobediti u Poslednjoj bitki. Biće teže bez vas i ja ne bih da protraćim korisne živote ili moguće damane, ali uverena sam da smo u stanju da se sami suprotstavimo Senci.“

Ona pogleda Egvenu pravo u oči.

Tako su hladne, pomislila je Egvena. Pretvara se. Mora da je tako. Izveštaji Sijuaninih očiju i ušiju govore da je seanšanska domovina u metežu. Nastao je rat za nasleđivanje prestola.

Možda Fortuona zaista veruje da carstvo može da se samo suprotstavi Senci. Ako je tako, ona greši.

„Borićeš se rame uz rame s nama“, reče Egvena. „Sklopila si sporazum s Random i pretpostavljam da si mu dala reč.“

„Tremalking je naš.“

„Je li?“, upita Egvena. „A postavila si nekog vođu tamo? Nekog iz Morskog naroda koji je prihvatio vašu vlast?“

Fortuona ništa ne reče.

„Odana ti je većina drugih zemalja koje ste osvojili“, nastavi Egvena. „Bilo to zlo ili dobro, Altarci i Amadičani te slede. Izgleda da isto važi i za Tarabonce. Ali Morski narod... nisam dobila nikakav izveštaj da te makar jedan od njih podržava ili da spokojno živi pod tvojom vlašću.“

„Granice...“

„Granice koje si upravo pomenula, kako su iscrtane na kartama, pokazuju da je Tremalking zemlja Morskog naroda. Nije tvoja. Ako naše primirje podrazumeva postojeće granice, potrebno ti je da neki vladar Tremalkinga prihvati tvoju vlast.“

Egveni je to zvučalo kao nategnut stav. Seanšani su zavojevači. Zašto bi im bilo bitno da li imaju ikakvo pravo? Međutim, Fortuona kao da je ozbiljno razmišljala o Egveninim rečima. Zamišljeno se namrštila.

„To je... dobro iznet stav“, naposletku odgovori Fortuona. „Nisu nas prihvatili. Glupi su jer odbijaju mir koji im mi nudimo, ali zaista su to učinili. U redu, napustićemo Tremalking, ali dodaću jedan uslov našem sporazumu, baš kao što si ti učinila.“

„A šta je to?“

„Obznanićeš u svojoj Kuli i širom svojih zemalja“, kaza joj Fortuona, „da svakoj marat’damane koja želi da dođe u Ebou Dar da joj bude stavljen povodac, kao što dolikuje, mora biti dozvoljeno da tako i učini.“

„Misliš da ljudi žele da im se stavljaju povoci?" Ona je luda. Mora da je luda.

„Naravno da će to želeti“, odvrati Fortuona. „U Seanšanu se veoma retko dešava da se prilikom naših pretraga propusti neka koja usmerava. Kada te žene otkriju šta su, dolaze i traže da im se stavi povodac, kao što dolikuje. Nećeš primorati nijednu da beži od nas. Pustićeš ih da dolaze.“

„Dajem ti reč da nijedna neće.“

„Onda takav proglas ne bi trebalo da ti zadaje nikakve nevolje“, odgovori Fortuona. „Slaćemo emisare koji će obrazovati tvoj narod o dobrobitima lcoje donose damane - naši učitelji će dolaziti s mirom, jer ćemo se mi držati sporazuma. Verujem da ćeš biti iznenađena. Neke će uvideti šta je dobro.“

„Radite šta god hoćete“, odgovori Egvena, iako joj je sve to bilo smešno. „Ako ne budete kršili zakone, pretpostavljam da će većina naroda dozvoljavati pristup vašim... izaslanicima. Ne mogu da govorim u ime svih vladara.“

„A šta je sa zemljama pod tvojom vlašću? Sta je s Tar Valonom? Da li ćeš tamo dozvoliti pristup našim emisarima?“

„Ako ne krše zakone“, potvrdi Egvena. „Neću ih ućutkivati. Dopustila bih i Belim plaštovima da dolaze, ako bi mogli da kažu šta imaju a da pri tome ne izazivaju nemire. Ali Svetlosti, ženo - nije valjda da zaista veruješ...“

Ona ućuta gledajući Fortuonu. Ona zaista veruje u to, koliko Egvena može da vidi.

Bar je iskrena, pomislila je Egvena. Luda je. Luda, ali iskrena.

„A šta je s damanama koje su sada u tvom zarobljeništvu?" upita Egvena. „Da li ćeš ih pustiti ako žele da budu oslobođene?“

„Nijedna koja je obučena kako treba ne bi poželela tako nešto.“

„Ovo mora biti ravnopravno“, kaza joj Egvena. „Sta je s nekom devojkom za koju vi otkrijete da može da usmerava? Ako ne želi da postane damana, da li ćete joj dopustiti da ode iz vaših zemalja i da se pridruži nama?“

„To bi bilo isto što i pustiti pomahnitalog grolma na gradskom trgu.“

„Kazala si da će ljudi uvideti istinu“, primeti Egvena. „Ako je vaš način života snažan, ako su vaši ideali istiniti - ljudi će ih tako doživljavati. Ako nisu, ne bi trebalo da ih silom namećete. One koji žele da budu slobodni pustite da odu i da budu slobodni, a ja ću dozvoliti vašim ljudima da javno govore u Tar Valonu. Svetlosti! Postaraću se da dobiju besplatan smeštaj i hranu - i to u svakom gradu!“

Fortuona pogleda Egvenu. „Mnoge su sul’dam pošle u ovaj rat iščekujući priliku da zarobe nove damane među onima koji služe Senci. Možda i među ovim Šarancima. Zar bi ti da mi njih - ili tvoje sestre koje pripadaju Senci - pustimo na slobodu? Da uništavaju i ubijaju?“

„Da im se sudi i da budu pogubljene pod Svetlošću.“