Strelci verovatno misle da je saldejska laka konjica i dalje tamo; Saldejci misle da će strelci ostati na svom mestu; pozadinske jedinice misle da će i jedni i drugi izdržati pritisak nakon što one pođu na položaje.
Sve bi to moglo da bude slučajnost. Agelmar previše radi ili ima neki veliki plan koji ostale vojskovođe ne mogu da pojme. Čoveka nikada ne treba optužiti za zločin koji nosi smrtnu kaznu ako nisi voljan da mu na licu mesta presudiš sopstvenim mačem.
„To naređenje je poništeno“, hladno kaza Lan. „Umesto toga pošalji saldejske izviđače da pretraže ona istočna brda. Reci im da paze na tragove neke vojske Nakota Senke koja nam se krišom približava da bi nas napala. Upozori strelce da se spreme da napadnu, pa se vrati ovamo da me obavestiš šta se dešava. Požuri, ali ne govori nikome sem izviđačima i strelcima šta radiš.“
Čovek je delovao zbunjeno, ali je samo pozdravio. Agelmar je vrhovni vojskovođa te vojske, ali Lan - kao Dai Šan - ima poslednju reč o svim naređenjima, a jedino Elejna ima veću vlast od njegove.
Lan klimnu dvojici ljudi iz Visoke garde. Vašim i Džeral su Malkijerci prema kojima je za poslednjih nekoliko nedelja, koliko se svi oni bore rame uz rame, stekao veliko poštovanje.
On potisnu tu misao dok su dvojica Malkijeraca sledila glasnika kako bi se uverili da će postupiti po naređenju. Lan će razmotriti posledice onoga što se dešava tek nakon što sazna sve činjenice.
Tek tada.
Loijal se ne razume u ratovanje. Ali niko ne mora da se preterano razume u ratovanje da bi mu bilo jasno da Elejnina strana gubi.
On i drugi Ogijeri borili su se suočeni s hordom od hiljada i hiljada Troloka - drugom vojskom koja ih je napala s juga, zaobilazeći grad, s ciljem da ih šatre. Samostrelci iz Zmajeve legije raširili su še iza Ogijera i odapinjali talase strela, pošto su se povukli iz prvih redova kada su ih Troloci napali. Neprijatelj je rasturio Legijinu tešku konjicu, pošto je bila potpuno iznurena. Odredi kopljanika očajnički su se upirali protiv te plime, a Vučja garda obrazovala je na drugom brdu bojni red koji se sve više osipao.
Čuo je deliće onoga što se dešava na drugim delovima bojišta. Elejnina vojska potukla je do nogu severne troločke snage, i dok su se Ogijeri borili da brane zmajeve što su pucali s brda iznad njih, sve se više i više vojnika priključivalo novom bojištu. Dolazili su krvavi, iscrpljeni i slabi.
Ta nova troločka sila samo će ih pregaziti.
Ogijeri su pevali o žaljenju. Bila je to tužbalica koju pevaju za šume što se moraju poseći ili veliko drveće što nastrada u oluji. To je pesma gubitka, tugovanja i nezbežnosti. Pridružio se u poslednjem stihu.
On obori jednog iskeženog Troloka, ali drugi mu zari zube u nogu. On zaurla prekidajući pesmu, pa zgrabi Troloka za vrat. Nikada nije mislio za sebe da je nešto posebno snažan, makar ne po ogijerskim merilima, ali je podigao Troloka i bacio ga na druge iza njega.
Ljudi - krhki ljudi - ležali su mrtvi svuda oko njega. Bolelo ga je to što je toliko života izgubljeno. Svako od njih živi tako kratko, ali neki su i dalje živi i još se bore. On dobro zna da oni sebe doživljavaju kao veće nego što jesu, ali na tom bojištu - sa Ogijerima i Trolocima - podsećaju na decu koja trče između nogu i smetaju.
Ne. Neće ih tako gledati. Ti ljudi i žene bore se hrabro i strastveno. Nisu to deca, već junaci. Ipak, uši su mu polegle od toga što ih je video tako slomljene. Opet zapeva, samo glasnije, a ovoga puta to nije bila tugovanka. Bila je to pesma koju nikada ranije nije pevao, pesma rasta, ali ne jedna od pesama drveću koje su mu tako poznate.
Urlao je glasno i besno, udarajući sekirom oko sebe. Trava je sa svih strana zelenela, a niti i trake života nicale su iz zemlje. Na troločkim kopljištima izraste lišće, a mnoge zveri režeći ispustiše oružje od zgranutosti.
Loijal se borio. Ta pesma nije pesma pobede - već pesma života. Loijal ne namerava da pogine na toj padini.
Tako mu Svetlosti, mora da završi knjigu!
Met je stajao u seanšanskoj zapovedničkoj zgradi okružen sumnjičavim vojskovođama. Min samo što se vratila, nakon što su je odveli kako bi je žurno obukli u skupocenu seanšansku odeždu. I Tuon je otišla, da bi se pozabavila nekakvom carskom dužnošću. Gledajući karte, Metu je opet došlo da psuje. Karte, karte i još karata. Gomila hartije. Većinu njih iscrtali su Tuonini pisari na slaboj svetlosti prethodne večeri. Otkud on zna da li su tačne? Met je jednom gledao uličnog slikara kako u Kaemlinu noću radi crtež jedne lepe žene i ono što se na kraju dobilo moglo bi slobodno da prođe kao pljunuti Cen Bjui u haljini.
