Nije bilo nekog ko je trebalo da bude tu, ali brz pogled uokolo otkrio mu je mnoštvo žena blizu susednih kola. Bilo ih je svih uzrasta, od njegovih vršnjakinja do onih sedokosih, ali svaka od njih kikotala se onome oko koga su se okupile. Uzdahnuvši, Met se probi do njih.
„O, naprosto ne mogu da se odlučim", iz sredine se između žena probi milozvučan dečački glas. „Kada pogledam u tebe, Mirsi, ti imaš najlepše oči koje sam ikada video. Ali kada pogledam u tebe, Nejlin, onda su to tvoje. Tvoje su usne poput zrelih trešanja, Gilin, a tvoje u meni izazivaju želju da ih poljubim, Adrija. A tvoj vrat, Džemin, liči na labudov..."
Progutavši psovku, Met ubrza korak koliko je mogao, pa se progura između žena izvinjavajući se levo i desno. Olver je bio u središtu, nizak, bled dečak koji se pućio i osmehivao čas jednoj, čas drugoj ženi. To zubato keženje bilo je dovoljno da se bilo koja od njih svakog trenutka odluči i odvali mu zaušku.
„Molim vas, oprostite mu“, promrmlja Met, uhvativši dečaka za ruku. „Hajde, Olvere, moramo da se vratimo u grad. Prekini da mašeš tim ogrtačem. On ne zna šta govori, zaista. Nemam pojma gde je samo pokupio takvo šta."
Srećom, žene su se smejale i mazile Olvera po kosi dok ga je Met odvodio. Neke su mrmljale kako je sladak dečko, ni manje ni više! Jedna je podvukla ruku Metu pod ogrtač i uštinula ga za pozadinu. Žene!
Kada su se izvukli, namrštio se na dečaka koji je veselo trčkarao pored njega. Olver je porastao otkad ga je Met upoznao, ali i dalje je bio sitan za svoje godine. A s tim širokim ustima i klempavim ušima nikada neće postati lepuškast. „Mogao si da se uvališ u gadne nevolje zato što tako razgovaraš sa ženama“, reče mu Met. „Žene vole da muškarci budu tihi i da se pristojno ponašaju. Da budu na odstojanju. Na odstojanju i pomalo stidljivi. Razvijaj te osobine i dobro ćeš proći."
Olver ga nesigurno odmeri, razjapljenih usta, a Met uzdahnu. Mališa je imao gomilu čika koji su pazili na njega, a svaki od njih, izuzev Meta, imao je loš uticaj.
Tom i Beslan bili su dovoljni da Olver povrati osmeh. Izvukavši ruku, potrčao je ka njima glasno se smejući. Tom ga je učio kako da žonglira i svira na harfi i flauti, a Beslan ga je učio kako da koristi mač. Njegove ostale „čike“ davale su mu druge časove, a to je bio neverovatan zbir veština. Met je nameravao da ga obuči borbi motkom i upotrebu dvorečanskog luka, samo je prvo morao da povrati snagu. Šta je dečko mogao da nauči od Čela Vanina ili Crvenruku, Met nije želeo ni da zna.
Kada je video da Met prilazi, Luka se diže iz svoje upadljive stolice, dok mu je budalasti osmeh bledeo a mu se lice krivilo. Odmerivši Meta od glave do pete, on jednim širokim pokretom skupi oko sebe taj smešni ogrtač, pa gromoglasno objavi: „Ja sam zauzet čovek. Moram mnogo toga da završim. Moguče je da ću uskoro imati čast da ugostim gospu Surot na privatnoj predstavi.“ Ne izgovorivši ni reč više, on se udalji krupnim koracima, pridržavajući svoj gizdavi ogrtač samo jednom rukom, tako da mu je druga strana lepršala na vetru poput stega.
Met je svoj ogrtač pridržavao obema rukama. On je i služio da se čovek zagreje. Video je Surot u palati, mada nikada izbliza. Premda je to bilo sasvim dovoljno. Nije mogao zamisliti da će ona posvetiti ijedan trenutak Veličanstvenoj putujućoj menažeriji i sjajnoj izložbi veština i čuda Valana Luke, kako je bilo ispisano crvenim slovima, stopu dugačkim, na platnu između dve motke iznad ulaza. Kada bi došla, verovatno bi pojela lavove. Ili bi ih nasmrt prepala.
„Je li se konačno složio, Tome?“, tiho je upitao, mršteći se za Lukom.
„Možemo da pođemo s njim kada bude napuštao Ebou Dar“, odvrati smežurani čovek. „To ima cenu.“ Glasno je šmrknuo duvajući kroz brkove i besno provlačeći ruku kroz sedu kosu. „Po onome što traži, trebalo bi da jedemo i spavamo kao kraljevi, ali poznajući ga, sumnjam da će biti tako. Ne smatra nas razbojnicima, pošto još uvek slobodno šetamo, ali zna da bežimo od nečega, jer bismo inače drugačije putovali. Nažalost, nema nameru da krene sve do proleća, najranije."
Met razmisli o nekoliko probranih psovki. Ne do proleća. Samo Svetlost zna šta će mu Tilin učiniti, šta bi mu učinila, do proleća. Možda i nije tako loša zamisao da Vanin ukrade one konje. „Imaću više vremena da igram kockice", izjavio je, kao da nije važno. „Ako traži toliko, moraću da udebljam kesu. Jedno moram da priznam ovim Seanšanima: njima ne smeta da gube.“ Pokušavao je da bude pažljiv s time koliko će puštati svoju sreću, i još se nije suočio ni s jednom pretnjom da će mu prerezati grkljan zbog varanja, bar otkada je mogao da napusti palatu na sopstvenim nogama. U početku je verovao da se to samo njegova sreća širi, ili to što je bio ta’veren konačno nečemu koristi.
