Beslan ga je smrknuto odmeravao. Tamnoputi vitki mladić, malo mlađi od Meta, bio je veselo razuzdan, uvek spreman za obilazak krčmi, pogotovo ako se isti završavao sa ženama ili tučom. Međutim, postao je mnogo ozbiljniji otkad su stigli Seanšani. Za njega, oni su bili ozbiljan posao. „Moja majka neće biti zadovoljna ako sazna da sam pomagao njenom ljubimcu da napusti Ebou Dar, Mete. Ima da me oženi nekom zrikavom koja ima brkove kao tarabonski pešak.“
I posle sveg ovog vremena Met se ipak trgao. Nikako nije mogao da se navikne na to da Tilinin sin misli kako je ono što njegova majka radi s Metom u redu. Pa, Beslan jeste verovao da je postala malo posesivna samo malo, Svetlosti! ali to je bio jedini razlog zbog kog je pristao da mu pomogne. Beslan je tvrdio kako je Met upravo ono što je potrebno njegovoj majci da joj skrene misli s dogovori na koje je bila primorana sa Seanšanima! Ponekad je Met želeo da se vratio u Dve Reke gde se bar zna šta drugi ljudi misle. Ponekad je želeo.
„Možemo li sada da se vratimo u palatu?", oglasi se Olver, a to je više bio zahtev nego pitanje. „Imam časove čitanja s gospom Rizelom. Dopušta mi da joj se naslonim na grudi dok mi čita.“
„To je plemenito dostignuče, Olvere", reče Tom, sučući brkove da bi prikrio osmeh. Nagnuvši se ka drugoj dvojici, on spusti glas kako ga dečak ne bi čuo. „Ta me žena tera da joj sviram na harfi pre nego što meni dozvoli da spustim glavu na taj veličanstveni jastuk.“
„Rizela svakoga natera da je prvo zabavi", sveznajuće se zasmeja Beslan, a Tom ga s poštovanjem osmotri.
Met zastenja. Ovog puta to nije bilo zbog njegove noge, kao ni zbog toga što se činilo da u Ebou Daru svaki muškarac može da izabere poprsje na koje će nasloniti glavu, svaki, osim Meta Kautona. One proklete kockice upravo su se ponovo zakotrljaše u glavi. Nešto hita ka njemu. Nešto vrlo gadno.
Šetnja do grada preko niskih brdašaca bila je duža od dve milje, od čega je Meta noga prvo prestala, a potom ponovo zabolela pre nego što su prešli poslednje uzvišenje i pred sobom ugledali Ebou Dar, iza neprirodno debelih belo okrečenih zidova, koje nikada nijedan katapult za opsadu nije uspeo da probije. Grad među njima je bio isto tako beo, mada je tu i tamo bilo tankih šarenih pruga na ponekoj kupoli. Bele zgrade, beli tornjevi i kule, bele palate, sve je to bleštalo čak i po sumornom zimskom danu. Tu i tamo poneka kula se završavala urušenim vrhom ili rupom koja je pokazivala koliko je neka zgrada bila uništena, ali uistinu je seanšansko osvajanje izazvalo vrlo malo oštećenja. Bili su suviše brzi, suviše jaki i zauzeli su grad pre nego što je rasuta odbrana uspela i da se prikupi.
Začudo, ono trgovine što je postojalo u ovo doba godine, procvetalo je padom grada. Seanšani su je ohrabrivali, iako se od kapetana brodova i posade zahtevalo da polože zakletvu kako će biti poslušni Prethodnici, očekivati Povratak i služiti „one koji se vraćaju kući“. U stvarnosti, to je uglavnom značilo da se život nastavlja po starom, tako da se malo ko tome protivio. Kad god Met pogleda ka širokoj luci, u njoj je sve više brodova. Danas popodne izgledalo je da se preko njih može prepešačiri sve do Rahada, grubog predgrađa koje više nikada nije želeo ponovo da poseti. U danima eposredno pošto je uspeo ponovo da prohoda, često je silazio do dokova da pilji. Ne u plovila s rebrastim jedrima, niti u brodove Morskog naroda koje su Seanšani prevezivali i punili sopstvenim posadama, već u one koji su bili pod stegom sa zlatnim pčelama Ilijana, ili šake s mačem Arad Domana, ili polumeseca Tira. Više to nije radio. Danas jedva da je bacio pogled ka luci. One kockice koje su mu se kotrljale po glavi kao da su grmele. Šta god da se spremalo, sumnjao je da će mu se dopasti. To se retko događalo ako su ga kockice upozoravale.
