Iako su kola neprestano saobraćala ispod zalučenih prolaza, a pešaci su morali da se proguraju da bi ušli, široka kolona kočija i volovskih zaprega, koja se spuštala sve do brda, čekala je da uđe i jedva da se pomerala. Na konjima su bili Seanšani, bez obzira na to da li im je kosa bila tamna kao ovima iz Morskog naroda, ili bleda kao u Kairhijenjana, a nisu odskakali samo zato što su bili na konjima. Neki medu muškarcima su bili u prostranim nogavicama i čudnim, pripijenim kaputima visokih okovratnika, koji su im se uspinjali uz vrat sve do brade, i s redovima sjajne metalne dugmadi spreda, ili u lepršavim, umešno izvezenim kaputima, dugačkim gotovo kao ženske haljine. Oni su bili od Krvi, kao i žene u čudno krojenim jahaćim haljinama, koje su deiovale kao da su načinjene od tankih nabora, s podeljenim suknjama razdeljenim da se pokažu članci u raznobojnim čizmama, i sa širokim rukavima što su im padali sve do stopala u uzengijama. Nekoliko njih je čipkanim velovima skrivalo sve do očiju, tako da im lica ne budu izložena pogledima niskih rodom. Medutim, velika većina jahača beše u jarko obojenim oklopima od isprepletanih ploča. Među vojnicima je bilo i žena, mada nije postojao način da se raspoznaju ispod tih obojenih kalpaka nalik glavama čudovišnih insekata. Bar niko nije bio u crvenom i crnom Mrtve straže. Cak su i drugi Seanšani delovali uznemireno u njihovoj blizini, a to je Metu bilo dovoljno da ih zaobilazi u širokom luku.
U svakom slučaju, niko od Seanšana nije ni pogledao tri čoveka i dečaka koji su polako išli prema gradu uz kolonu kočija i kola što su čekali. Pa, muškarci su išli polako. Olver je skakutao. Metova noga im je određivala brzinu, ali je on pokušavao da ostali ne primete koliko se oslanja na štap. Kockice su obično najavljivale nedaće koje je jedva uspevao da preživi: bitke, zgrade koje bi mu se srušile na glavu. Tilin. Užasavao se od pomisli šta će se dogoditi kada se ovog puta budu zaustavile.
Seanšani su vozili gotovo sva kola i dvokolice koji su napuštali grad, ili su hodali pored njih, jednostavnije obučeni od onih na konjima, jedva primetno drugačiji, ali oni koji su čekali u redu za ulazak verovatnije su bili iz Ebou Dara ili iz okoline muškarci u dugim prslucima, žene u suknjama skuta zadignutih i ušivenih sa strane da bi se pokazale noge u čarapama ili raznobojne podsuknje, a njihova kola i dvokolice vukli su volovi. U toj koloni bilo je i stranaca, trgovaca s malim karavanima kola s konjskom zapregom. Zimi je ovde na jugu trgovina bila življa nego dalje, na severu, gde su trgovci morali da se nose sa snegom prekrivenim putevima, a oni su dolazili izdaleka, bar neki od njih. Krupna Domanka s tamnim mladežom na bakarnom obrazu jahala je sama ispred četvora kola, stiskala oko sebe svoj cvetni ogrtač i mrštila se na muškarca na petim kolima ispred, ljigavca koji je skrivao guste brkove pod tarabonskim velom, a sedeo je do kočijaša. Nesumnjivo suparnik u trgovini. Vitka Kandorka s krupnim biserom u levom uhu i srebrnim lančićima preko grudi mirno je sedela u sedlu, s rukama u rukavicama na uzdi, verovatno nesvesna da će njen sivi škopac i konji koji su joj vukli kola doći na žreb čim uđe u grad. Od meštana se uzimao jedan od pet konja, a da se ne bi obeshrabrila trgovina, od stranaca se to činilo sa svakim desetim. Istina, za njih su plaćali, i to bi se u nekim drugim danima smatralo pristojnom cenom, ali to nije bilo ni blizu onoga što se sada moglo dostići s obzirom na potražnju. Met je uvek primećivao konje, čak i kad je samo upola obraćao pažnju ili se nije uopšte osvrtao na to. Debeli Kairhijenjanin u kaputu, bezličnom koliko su bili i oni koje su nosili njegovi kočijaši, ljutito je vikao zbog zadržavanja i puštao svoju vitku riđu ždrebicu da nervozno poigrava. Veoma lepo građena, ta ždrebica. Najverovatnije će je dobiti neko od zapovednika. Šta li će se dogoditi kada se kockice zaustave?
Široke zalučene gradske kapije bile su pod stražom, ali su to verovatno samo Seanšani shvatali. U svojim plavim haljinama s munjama, sul’dam su šetale napred-nazad kroz gužvu, vodeći u sivo odevene damane na srebrnim adamima. Čak i jedan jedini takav dvojac bio je dovoljan da se nosi s bilo kakvim neredima, ako neko ne bi napao punom snagom, ali nisu one zato bile tu. U prvim danima posle pada Ebou Dara, dok je još uvek bio vezan za krevet, one su pretražile ceo grad u potrazi za ženama koje su nazivale marat’damane, a sada su proveravale da slučajno nijedna ne uđe. Svaka sul’dam nosila je, za svaki slučaj, jedan dodatni povodnik preko ramena. Ti su dvojci obilazili i dokove, presrećući sve brodove ili čamce.
