Na dugačkoj platformi pored širokih lukova gradskih ulaza, na dvadeset stopa visokom kolju stajale su poluraspadnute, ali još uvek prepoznatljive glave petnaestak muškaraca i dve žene koji su se našli nasuprot seanšanskoj pravdi. Nad njima je visio znak te pravde, glavosečina sekira zakošene oštrice, drške obavijene pažljivo isprepletanim belim užetom. Natpis nad svakom glavom objavljivao je zločin koji je uzrokovao da se nađu na tom mestu: ubistvo ili silovanje, pljačka sa upotrebom sile, napad na nekog od Krvi. Manji prestupi su se kažnjavali bičevanjem ili pretvaranjem ljudi u da’kovejl. Seanšani su to radili ravnopravno. Niko od Krvi nije bio izložen ako bi neko od njih zaslužio pogubljenje, vraćali su ga nazad u Seanšan, ili bi ga udavili belim gajtanom ali među glavama tri su pripadale Seanšanima, a težina njihove pravde udarala je visoke koliko i niske po položaju. Dva natpisa koja su označavala pobunjenike visila su ispod glave žene koja je nekada bila gospa od brodovlja Ata’an Mijera i glave njenog majstora sečiva.
Met je toliko puta dosada prošao kroz tu kapiju da više nije ni primećivao ono što je bilo izloženo. Olver je skakutao uokolo pevušeći neku dečju pesmicu. Beslan i Tom su hodali pripijenih glava, a Met je u jednom trenutku uhvatio meko Tomovo „opasan posao“, ali nije ga bilo briga o čemu razgovaraju. Baš tada su ušli u dugački, polumračan tunel kojim se put probijao kroz zid, a tutnjava kola koja su prolazila onemogućila je prisluškivanje, čak i da mu je bilo do toga. Držeći se po strani, podalje od kolskih točkova, Tom i Beslan su se probijali tiho mrmljajući jedan drugom, a Olver je leteo za njima; međutim, kada se Met ponovo našao na dnevnom svetlu, naleteo je na Tomova leđa pre nego što je shvatio da su se svi zaustavili jedva što su izašli iz otvora tunela. Baš pre nego što je izustio nešto gadno na njihov račun, iznenada je video u šta su se zapiljili. Ljudi koji su pešice izlazili iz tunela gurali su ga u stranu, ali i on je samo ukočeno piljio.
Ulice Ebou Dara uvek su bile pune, ali nikada nije bilo ovako kao da se nekakva brana provalila i grad preplavili ljudi. Gužva je ispunjavala ulice pred njim od jedne do druge strane, okružujući gomile stoke i živine kakvu nikada ranije nije video: bela goveda sa šarama i izvijenim rogovima, bledosmeđe koze prekrivene mekom dlakom koja je visila sve do kamena pločnika, ovce s po četiri roga. Svaka ulica na vidiku bila je isto tako pretrpana. Kola i dvokolice su milili kroz tu gomilu, ako su se uopšte i micali, a povici i psovke kočijaša i konjovodaca bili su gotovo potpuno prigušeni žamorom glasova i bukom koju su pravile životinje. Nije mogao da razazna nijednu reč, ali mogao je da primeti naglasak. Spor, razvučen seanšanski naglasak. Neki su gurkali svoje susede i pokazivali na njega i njegovu upadljivu odeću. Zijali su otvorenih usta i pokazivali u sve moguće, kao da nikada ranije nisu videli gostionicu ili radnju za prodaju kućnih potrepština, ali je on ipak tiho zarežao i povukao obod šešira naniže, preko očiju.
„Povratak“ promrmlja Tom, a Met ga ne bi ni čuo da nije bio zalepljen uz njega. „Dok smo mi mirno ćaskali s Lukom, Korin su stigle.“
Met je očekivao da taj Povratak o kome su Seanšani neprestano pričali bude neki napad, nekakva vojska. Jedna žena među kočijašima povika i zamahnu bičem s dugom drškom na dečake koji su se uspuzali uz stranicu kola da bi ćačnuli nešto što je ličilo na lozice u drvenim kačicama ispunjenim zemljom. Na drugim kolima stajala je duga štamparska presa, a sledeća, koja su upravo jedva zaokrenula iz tunela, nosila su nešto što je ličilo na pivarsku cisternu i odavalo slab miris hmelja. Neka kola su krasili drveni kavezi puni čudno obojenih pilića, pataka i gusaka; nisu to bile ptice za prodaju već za potrebe seljaka. Da, to jeste bila vojska, samo ne od one vrste koju je zamišljao. Biće mnogo teže odbraniti se od ovakve sile nego od običnih vojnika.
„Oči mi iskopali, moraćemo da se pentramo preko ovoga da bismo prošli!“, zgađeno progunđa Beslan, podižući se na prste da bi pogledao malo dalje niz gomilu. „Koliko će nam trebati dok ne pronađemo ulicu koja nije zakrčena?"
Met uhvati samog sebe da se priseća nečeg što nije stvarno video iako mu je bilo pred očima: luku, punu brodova. Punu brodova. Možda dvostruko ili trostruko više nego što ih je bilo tamo kada su s prvim svetlom krenuli ka Lukinom logoru, pri čemu su neki još uvek uplovljavali pod punim jedrima. Što znači da ih verovatno ima još koji čekaju da uplove u luku. Svetlosti! Koliko li ih se oslobodilo svog tovara od jutros? Koliko još ih treba istovariti? Svetlosti, koliko li se samo ljudi može prevesti tolikim brodovima? I zašto su svi došli ovamo umesto u Tančiko? Oseti kako mu se jeza spušta niz kičmu. Možda ovo nisu bili svi.
„Najbolje bi bilo da pokušate da se provučete kroz sporedne ulice i prolaze“, rekao je, podižući glas da bi ga čuli iznad graje. „U suprotnom, nećete stići do palate sve do noći.“
