„Moja glava je hladna, a pokušavam da ohladim i njegovu“, suvo odvrati Tom. „Međutim, on ne može da miruje; ovo je njegova zemlja." Smežurano lice izvi mu se u slabačak osmeh. „Kažeš da se nećeš izlagati opasnosti, ali ipak ćeš to učiniti. A kad to budeš učinio, bilo šta što bismo Beslan i ja pokušali ličiće na večernju šetnju baštom. Kad si ti u blizini, i brica postaje slep. Hajdemo, dečko“, reče, okrenuvši Olvera pridržavajući ga za ramena. „Rizela te možda neće pustiti da odmaraš glavu ako budeš zakasnio na čas.“
Met se mrštio za njima dok su se krupnim koracima udaljavali, i pored Olvera koji je istezao vrat napredujući mnogo brže nego Beslan. Šta je Tom hteo da kaže? On nikada nije uletao u opasnost osim ako mu se ona ne ispreči na putu. Nikada. Pažljivo je osmotrio mršavu ženu i čoveka s balegom na čizmama. Svetlosti, oni bi mogli da budu Osluškivači. Svako bi mogao biti. To je bilo dovoljno da oseti peckanje među plećkama, kao da ga neko posmatra.
Lagano se pomerao niz ulice koje su, što se više približavao dokovima, u stvari bivale sve zakrčenije životinjama i kolima. Štandovi na mostovima preko kanala imali su spuštene zasune, ulični prodavci pokupili su svoje krpice, a akrobate i žongleri koji su obično zabavljali svetinu na svakom raskršću, ne bi imali gde da nastupaju da i sami nisu nestali. Bilo je i previše Seanšana, eto koliko ih je bilo, a otprilike svaki peti beše vojnik, dovoljno upadljiv po mrkom pogledu i stasu, toliko različit od seljaka ili zanatlija, čak i bez oklopa. Tu i tamo bi poneka sul’dam s damane promakla ulicom okružena kovitlacom praznog prostora, širim i od onog koji se stvarao oko vojnika. To nije bilo zbog straha, bar ne kad su Seanšani u pitanju. Oni su se s mnogo poštovanja klanjali pred ženama u plavim haljinama sa oznakom munje na crvenom, i odobravajući se osmehivali kad god bi videli takav par da prolazi. Beslan mora da je sišao s uma. Seanšani se neće moći isterati, osim pomoću vojske Aša’mana, poput one koja se, kako je čuo, borila na istoku pre nedelju dana. Ili neke naoružane tajnom iluminatora. Šta li je, tako joj Svetla, Aludra naumila s livcem zvona?
Pomučio se da ne dođe ni blizu dokova. Naučio se pameti u vezi s tim. No stvarno mu je trebala partija kockica, jedna koja će trajati do duboko u noć. Po mogućstvu dovoljno da Tilin zaspi dok se on vrati u palatu. Ona mu je sklonila kockice tvrdeći kako ne voli da se on kocka, mada je to učinila tek pošto ju je nagovorio da igraju, dok je još uvek bio privezan za postelju. Na svu sreću, uvek je mogao da pronađe neke kockice, a uz njegovu sreću ionako je bilo bolje igrati tuđima. Nažalost, kada je otkrio kako ona ne namerava da isplati svoj deo uloga i da ga pusti ta se žena pravila kao da nema pojma o čemu on to govori! upotrebio ih je da joj vrati malo njenog sopstvenog leka. To je bila užasna greška, koliko god da je delovala zabavno u to vreme. Od tog doba bila je dvaput gora nego ranije.
Međutim, krčme i trpezarije u koje je ulazio bile su prepune, isto kao ulice, tako da je jedva bilo mesta da se podigne vrč a kamoli zaigraju kockice, pune Seanšana koji su se smejali i pevali, kao i Eboudarana smrknutih lica koji su u nategnutoj tišini odmeravali Seanšane. Još uvek je ispitivao krčmare i točioce pića za mogućnost da imaju neku rupu koju bi mogao da iznajmi, ali svi do jednog su odmahivali glavom. Nije stvarno ni očekivao ništa drugo. Nije bilo ničeg slobodnog još i pre nego što su stigle pridošlice.
I pored toga, počeo je da se oseća neraspoloženo koliko i strani trgovci koje je video kako pilje u svoje vino i pitaju se kako će bez konja uspeti da iznesu svoju robu iz grada. On je imao zlata da plati Luki koliko god traži, čak i više od toga, ali ono se nalazilo u kovčegu u Tarezinskoj palati, a njemu nije padalo na pamet da pokušava da iznese sve odjednom, ne posle onoga kad su ga sluge iz palate odnele s dokova kao da je lovina. A tada je samo razgovarao s kapetanima brodova; ako bi Tilin saznala, a saznala bi, kako pokušava da napusti palatu s više zlata nego što mu treba za jedno veče kockanja... O, ne! Mora da ima sobu, neko pribežište na nekom tavanu, ne veće od ormana, bilo šta, gde bi mogao da sakrije pomalo zlata povremeno, ili morao da ima sreće s kockicama, ovako ili onako. Mada, sa srećom ili bez nje, konačno je shvatio da danas neće naći ni jedno ni drugo. A one krvave kockice i dalje su mu se kotrljale po glavi, kotrljale su se.
