Nije se nigde dugo zadržavao, a to nije bilo samo zbog nedostatka igre ili prostora. Njegova raznobojna odeća, njegova odeća od čije bi se drečavosti i Krpar postideo, privlačila je poglede. Neki od onih Senašana mislili su da je tu da bi ih zabavljao, pa su hteli da mu plate da peva! Gotovo da im je to i dopustio, jednom ili dvaput, ali znao je da bi, čim bi ga čuli, zatražili da im vrati novac. Neki od ljudi iz Ebou Dara, s dugim zakrivljenim noževima zataknutim za pojas i prepuni gneva koji nisu mogli iskaliti na Seanšanima, pomišljali su da se iskale na lakrdijašu kome je trebalo još samo obojeno lice da liči na dvorsku Iudu. Met se brzo povlačio nazad u prenatrpane ulice čim bi primetio nekog od takvih ljudi da ga merkaju. Na teži način je bio naučio kako još uvek nije u stanju da se bori, a to što bi glava njegovog ubice završila na kocu pored gradske kapije njemu ne bi ni najmanje pomoglo.
Met se odmarao tamo gde je mogao na praznom buretu napuštenom na ulazu u neku uličicu, na retkim praznim mestima na klupama pred kakvom krčmom gde se mogao ugurati još jedan, na nekim kamenim stepenicama sve dok vlasnica zgrade nije izašla i zamahom metle mu oborila šešir. Stomak mu se lepio za kičmu, počinjao je da ima osećaj da svi bleje u njegovu napadnu odeću, vlažna hladnoća uvlačila mu se u kosti, a jedine kockice koje je mogao da pronađe bile su one u njegovoj glavi, što su još uvek tutnjale poput konjskih kopita. Činilo mu se da nikada nisu bile ovako glasne.
„Nema mi druge nego da se vratim i da budem kraljičin krvavi ljubimac!“, zarežao je, podupirući se motkom da bi se podigao sa ispucalog drvenog sanduka koji je stajao sa strane u jednoj ulici. Nekoliko prolaznika pogledalo ga je kao da mu je lice već obojeno. Nije obračao pažnju na njih. Oni nisu bili vredni da bi ih primetio. Neće ih motkom izlupati po glavi, što su inače zaslužili kad tako pilje u jednog muškarca.
Ulice su zaista bili pune kao i ranije, shvati on, a ako bi pokušao da se probije kroz ovu gomilu, kad se bude vratio u palatu odavno će biti mrak. Naravno, Tilin će do tada već zaspati. Možda. Stomak mu zakrča, toliko glasno da je gotovo prigušio kockice. Mogla bi narediti kuhinjama da mu ne daju da jede ako bi isuviše zakasnio.
Posle desetak s mukom pređenih koraka kroz gomilu, on se okrenu i pođe kroz jedan prolaz, mračan i taman. Tu nije bilo popločanih puteva. Beli malter na zidovima bez prozora ispucao je i često je kroz njega izbijalo crnilo koje se pod njim nalazilo. Vazduh je bio ispunjen oštrim mirisom raspadanja, a mogao je samo da se nada da je ono što mu šljapka pod čizmama blato, čak i kad tako užasno smrdi. No tu nije bilo ni ljudi. Mogao je da napreduje pristojnom brzinom. Ili onim što je sada smatrao brzinom. Nije mogao da dočeka dan kada će ponovo moći da pređe nekoliko milja a da se ne zadiše, da ne dobije bolove i da ne mora da se nasloni na motku. Izuvijani prolazi, mnogi toliko uski da je ramenima češao o zidove, ukrštali su se po gradu, praveći lavirint u kome se onaj ko ne zna put lako mogao izgubiti. On nikada nije pogrešno skrenuo, čak ni kada bi se uska, strma uličica iznenada račvala na tri ili četiri, koje su se sve nastavljale naizgled u istom pravcu. Otkad je u Ebou Daru, mnogo puta je morao da izbegava poglede, tako da je ove uličice i prolaze poznavao kao svoj dlan. Mada je, što je bilo čudno, još uvek imao osećaj da ga neko posmatra. Verovatno će imati taj osećaj sve dok bude morao da nosi ovu krvavu odeću.
Iako je ponegde morao da se probija kroz gomile ljudi i životinja da bi prešao od jedne uličice do druge, ili da se povremeno progura preko mosta koji je više ličio na neprobojni zid od ljudskih tela, ipak je stigao gotovo do zadnjeg dela palate, i to za vreme koje bi mu inače bilo potrebno da pređe jedva tri ulice. Žureći kroz zasenčen prolaz između jarko obasjane krčme i zatvorene radnje s lakiranim stvarima, pitao se šta li su spremili u kuhinjama. Prostranija od mnogih, široka za trojicu ako su prijateljski raspoloženi, ova je uličica vodila na Trg Mol Hara, gotovo pred samu Tarezinsku palatu. Surot je sada živela u njoj, a kuvarice su davale sve od sebe još otkako je posle svog prvog obroka dala da se mnoge među njima išibaju. Možda će biti ostriga s pavlakom, možda i ribe na gradelama, ili lignji s biberom. Deset koraka pošto je zašao u senke, nagazi na nešto što se nije spljeskalo i on pade u ledeno blato, u poslednjem trenutku se izvivši da se ne bi dočekao na povređenu nogu. Ledena tečnost mu je smesta natopila kaput. Nadao se da je to voda.
