Ponovo zastenja kada mu nečija čizma stade na rame. Čovek se saplete preko njega, psujući otkliza po blatu dublje u uličicu, pa pade na jedno koleno, u poslednjem trenutku uhvativši se za zid krčme da ne bi i sam pao na nos. Metove oči navikle su se na prigušeno svetlo, sasvim dovoljno da bi mogao videti vitkog muškarca, ni po čemu posebnog. Na obrazu je imao nešto što je ličilo na veliki ožiljak. Samo, to nije bio čovek. To je bilo biće koje je video da golim rukama čupa grkljane Metovih prijatelja, i vadi nož iz sopstvenih grudi da bi ga bacilo nazad, na njega. A to bi se spustilo tačno pred njega, nadohvat ruke, samo da se nije sapleo. Možda je malo tog ta’verenskog iščašenja ovog puta radilo njemu u korist, hvala Svetlosti! Sve to mu je prohujalo kroz glavu dok se golam hvatao za zid i okretao glavu da mu pokaže zube.
Uz kletvu, Met dočepa svoju motku za hodanje, pa je nekako trapavo baci kao koplje ka tom stvorenju. Ciljao mu je u noge, nadajući se da će ga saplesti, da će dobiti na vremenu. To se iskrenu u stranu, poput vode, izteže motku dok su mu čizme malo klizale po blatu, a onda se baci na Meta. Ali je to ipak bilo dovoljno. Čim je ispustio motku, Met posegnu u košulju za priveskom u obliku glave lisice, pokidavši kožnu uzicu dok ga je vadio. Golam se baci na njega, a on, očajan, zamahnu priveskom. Srebro, koje mu je ležalo hladno na grudima, preseče preko ispružene šake šišteći poput slanine koja se prži i on oseti miris nagorelog mesa. Promenljiv poput žive, režeći, taj je stvor pokušavao da izbegne privezak koji se vrteo, da dočepa neki deo Meta. Čim ga se bude dočepao, to će biti kao da je umro. Ovog puta neće pokušati da se poigrava s njim kao u Rahadu. Neprekidno zamahujući, dokačio ga je lisičjom glavom po drugoj šaci, preko lica, a svaki put se čulo šištanje, i mirisalo je na paljevinu, kao da ga je udario usijanim gvožđem. Ogoljenih zuba, golam se povlačio, ali u polučučnju, na prstima, zgrčenih šaka i raširenih prstiju, spreman da skoči na najmanju slabost.
Ne dopuštajući sebi da okretanje priveska uspori, Met je nesigurno koračao napred, posmatrajući to stvorenje koje je ličilo na čoveka. Želi te mrtvog gotovo koliko želi i nju, reklo mu je to u Rahadu, osmehujući se. Sada nije govorilo niti se osmehivalo. Nije znao ko je „ona“, kao ni ko je „on“, ali ostatak je bio jasan kao staklo. A on je bio ovde, gotovo nesposoban da stoji na nogama. Noga i bok goreli su mu poput vatre, kao i rebra. Da se ne pominje rame na koje je golam bio stao. Mora se vratiti na ulicu, nazad, među ljude. Možda će dovoljno ljudi odbiti tog stvora. To je bila mala nada, ali jedina koju je imao. Ulica nije bila daleko. Mogao je da čuje žubor glasova, gotovo nimalo umekšan razdaljinom.
On pažljivo zakorači unazad. Čizma mu se okliznu na nešto što gadno zasmrde i on pade na zid krčme. Samo je grozničavo okretanje srebrne lisičje glave držalo golama na odstojanju. Glasovi na ulici bili su mučno bliski. Mogli su isto tako biti i u Barsinu. Barsin je bio odavno mrtav, a i on će biti, uskoro.
„Pobegao je u ovu uličicu!", povika neki čovek. „Pratite me! Požurite! Pobeći će nam!“ Met je držao golama na oku. Njegov pogled za trenutak skrenu ka ulici i on poče da okleva. „Naređeno mi je da izbegavam da me primete, osim oni koje žanjem“, ispljunuo je, „zato ćeš živeti malo duže. Samo malo duže.“
Okrenuvši se u mestu, on potrča niz uličicu, gde se okliznuvši po blatu, ali i dalje je izgledalo kao da teče dok se izvijao da prođe iza krčme.
Met potrča za njim. Ne bi mogao reći zašto je to uradio, osim što je to pokušalo da ga ubije i pokušaće ponovo, a osećao je i da mu se koža naježila. Znači, ubiće ga kada to tome bude odgovaralo, je li? Ako privezak može da ga povredi, možda taj privezak može i da ga ubije.
Dogegavši do ugla krčme, primetio je golama u isto vreme kada se ovaj okrenuo i ugledao ga. Taj stvor je ponovo za trenutak oklevao. Zadnja vrata krčme bila su otvorena, i kroz njih su dopirali zvuci nekog slavlja. Stvorenje ugura šake u rupu koja je ostala kada je ispala cigla na zgradi nasuprot krčme, a Met se ukoči. Teško da je tome trebalo oružje, ali ako je sakrio nešto na tom mestu... Smatrao je da neće preživeti da se suprostavi tom stvorenju ako bi imalo ikakvo oružje. Za golamovim šakama pođoše i ruke, a potom mu i glava nestade u rupi. Met zinu. Golamove grudi se utisnuše unutra, pa njegove noge, i onda sve nestade. U otvoru koji nije bio veći od Metovih sastavljenih šaka.
„Mislim da nikada nisam video ništa takvo", tiho progovori neko pored njega, a Met se trže kada je shvatio da više nije sam. Govorio je zdepast, sedokos starac sa ogromnim orlovskim nosem nasred tužnog lica i sa zavežljajem na leđima. Vraćao je vrlo dug bodež u korice pod kaputom.
„Ja jesam“, šuplje progovori Met. „U Šadar Logotu." Ponekad su delići njegovih sopstvenih sećanja, za koje je mislio da su izgubljeni, znali da isplivaju niotkuda, a taj se upravo pojavio na površini dok je posmatrao golama. To jedno sećanje želeo je da je ostalo izgubljeno.
