„Nema ih mnogo koji prežive posetu tom mestu“, reče starac, piljeći u njega. Njegovo smežurano lice delovalo je nekako poznato, ali Met nije mogao tačno da odredi odakle. „Šta te je odvelo u Šadar Logot?“
„Gde su tvoji prijatelji?“, upita Met. „Ljudi koje si dozivao?" Samo su njih dvojica stajala u uličici. Zvuci s ulice živeli su punom snagom, neprekinuti bilo kakvim kricima o nekome ko će pobeći ako ne požure.
Starac slegnu ramenima. „Nisam siguran da je iko tamo shvatio o čemu sam vikao. Ionako je dovoljno teško razumeti ih. U svakom slučaju, mislio sam da bi to moglo uplašiti tog čoveka. Mada, kad sam video ono...“ Pokazujući ka rupi u zidu, on se nasmeja bez veselja, pokazavši prored među zubima. „Izgleda da i ti i ja, obojica, imamo sreću Mračnog."
Met iskrivi lice. To je i prečesto čuo o sebi, i ni najmanje mu se nije dopadalo. Uglavnom zato što nije bio siguran da to možda i nije tačno. „Možda i imamo“, promrmljao je. „Oprosti mi; trebalo je da se predstavim čoveku koji mi je spasao glavu. Ja sam Met Kauton. Jesi li ti pridošlica u Ebou Daru?" Zbog tog zavežljaja vezanog na čovekovim leđima, delovao je kao neko ko putuje. „Teško da ćeš naći mesto za spavanje“ Pažljivo je prihvatio ispucalu ruku koju mu je starac pružio. Bila je puna krvga, kao da je svaka koščica bila slomljena i da se potom loše zacelila. Mada, imao je snažan stisak.
„Ja sam Noel Čarin, Mete Kautone. Ne, ovde sam već neko vreme. Ali moj ležaj na tavanu Zlatne patke sada zauzima debeli ilijanski trgovac uljem koga su jutros izbacili iz sobe zbog nekog seanšanskog zapovednika. Mislio sam da ću možda naći nešto u ovoj uličici da provodem noć.“ Češkajući iskrivljenim, čvornovatim prstom poveliku nosinu, zacereka se kao da spavanje na ulici nije ni vredno pomena. „To ne bi bilo prvi put da spavam u grubim uslovima, čak i u nekom gradu.“
„Mislim da ti mogu ponuditi nešto bolje“, reče mu Met, ali ostatak onog što je nameravao da kaže zastade mu na vrh jezika. Kockice u njegovoj glavi još uvek se okreću, primetio je. Bio je uspeo da zaboravi na njih dok je golam pokušavao da ga ubije, ali one su i dalje odskakale, i dalje su čekale da se prizemlje. Ako su ga upozoravale na nešto gore od golama, nije to želeo da zna. Samo što ga je to čekalo. U to nije bilo sumnje. Saznaće, kada bude prekasno.
Hladni vetrovi šibali su Mol Harom podižući Metov ogrtač i, dok su on i Noel žurili iz uličice, pretili da zalede blato kojim je bio prekriven. Sunce se spuštalo na vrhove krovova, upola skriveno, a senke su se produžavale. Jednom rukom držeći motku kojom se pomagao pri hodu, a drugom čvrsto stiskajući prekinutu uzicu lisičje glave koju je bio gurnuo u džep svog kaputa da bi je mogao brzo izvući ako bude potrebe, morao je da pusti ogrtač da leprša kako hoće. Bolelo ga je sve, od glave do pete, kockice su mu se, upozoravajući ga, i dalje kotrljale u lobanji, a on jedva da je primećivao išta od toga. Suviše je bio zauzet pokušajima da istovremeno gleda na sve strane, i pitao se kroz kolicku li se rupu to stvorenje može provući. Uhvatio je sebe kako sumnjičavo odmerava pukotine između ploča kojima je trg bio prekriven. Mada se nije činilo verovatno da će ga taj stvor napasti na otvorenom.
Iz okolnih ulica dopirao je žamor, ali ovde se pomerao samo jedan mršavi pas, koji je protrčao pored fontane sa statuom odavno mrtve kraljice Nerajn. Neki su govorili kako njena ispružena ruka pokazuje ka darežljivom okeanu koji je obogatio Ebou Dar, a drugi kako pokazuje da bi ih upozorila na opasnosti. Drugi su tvrdili kako su njeni naslednici želeli da skrenu pažnju sa činjenice da joj je samo jedna dojka bila otkrivena, što je značilo da je Nejrin bila samo osrednje poštena.
