U neko drugo vreme, u ovo doba dana, čak i usred zime, Trg Mol Hara bi bio prepun ljubavnika koji se šetaju, uličnih prodavaca koji se muvaju uokolo i prosjaka punih nade, ali prosjake su pokupili sa ulica i poslali ih da rade čim su stigli Seanšani, a ostali su ga se klonili čak i danju. Razlog za to bila je Tarezinska palata, ogromna humka belih tornjeva i mermernih kula i balkona od kovanog gvožđa, obitavalište Tilin Kvintara Micobar, milošću Svetlosti kraljice Altare ili bar onoliko Altare koliko se prostiralo na nekoliko dana jahanja od Ebou Dara gospodarice četiri vetra, čuvarke Olujnog mora. A što je možda bilo još važnije, i obitavalište visoke gospe Surot Sebil Melderet, zapovednice Prethodnica za caricu Seanšana, neka bi živela zauvek. To je, u ovom trenutku, bio mnogo uticajniji položaj u Ebou Daru. Tilinini stražari u zelenim čizmama stajali su pred svakim ulazom u svojim vrećastim belim nogavicama i pozlaćenim grudnim oklopima preko zelenih kaputa, a tu su bili i ljudi ili žene s onim kalpacima u obliku glave insekta, u oklopima s plavim i žutim ili zelenim i belim ili bilo kojom drugom kombinacijom pruga koja bi vam mogla pasti na pamet. Kraljici Altare trebalo je sigurnosti i tišine da bi se odmorila. Ili tačnije, Surot je tvrdila kako joj je to potrebno, a ako Surot kaže da je nešto potrebno Tilin, Tilin bi ubrzo i sama odlučila da je to upravo ono što joj je bilo potrebno.
Pošto se za trenutak premišljao, Met povede Noela ka jednoj od kapija štalskog dvorišta. Bila je veća verovatnoća da će ovuda moći da uvede stranca nego preko veličanstvenih mermernih stepenica koje su vodile od trga. Da se ne pominje mnogo veća verovatnoća da će se otarasiti blata pre nego što bude morao da se susretne s Tilin. Vrio je upadljivo pokazala svoje nezadovoljstvo poslednji put kada se vratio neuredan, posle tuče u nekoj krčmi.
Šačica eboudarskih stražara stajala je s helebardama na jednom krilu otvorene kapije, a isti broj Seanšana pored drugog sa kopljima ukrašenim kićankama, svi do jednog ukočeni koliko i Nerajnina statua.
„Blagoslov Svetlosti na svima koji su prisutni“, uljudno promrmlja Met, obraćajući se eboudarskim stražarima. Uvek je bilo najbolje uljudno se ophoditi sa Eboudarcima, dok niste bili sigurni u njih. U stvari, i posle toga, isto tako. I pored toga bili su... prilagodljiviji... od Seanšana.
„I na tebi, moj lorde“, odvrati njihov punački zapovednik istupivši, a Met ga prepoznade Surlivan Sarat, dobar momak, uvek spreman za šalu, a imao je i dobro oko za konje. Odmahujući glavom, Surlivan čvrknu stranu svog zašiljenog kalpaka pozlaćenim užetom koje je označavalo njegov čin.
„Jesi li to bio u još jednoj tuči, lorde? Ima da prsne kao vodoskok kad te bude videla."
Isprsivši se i pokušavši da se ne oslanja toliko upadljivo na svoju motku, Met je ključao. Spreman na šalu? Kad malo bolje razmisli, taj od sunca preplanuli čovek ima jezik poput šmirgle. A nije imao ni baš tako dobro oko za konje. „Hoće li biti nekih pitanja ako ovaj moj prijatelj prespava pored mojih momaka?“, grubo upita Met. „Ne bi trebalo da ih bude. Ima dovoljno mesta za još jednog pored moje družine." Bilo je mesta za više od jednog, ako ćemo pravo. Do sada su već osmorica poginula zato što su ga dopratila u Ebou Dar.
„Nikakvih, što se mene tiče, moj lorde“, odgovori Surlivan iako je, pućeći usne, odmeravao koštunjavog čoveka pored Meta. Mada, Noelov kaput je delovao pristojno, bar na ovom prigušenom svetlu, a imao je i čipku koja je, trenutno, bila u boljem stanju od one na Metu. Možda je to bilo presudno. „A ona i ne mora baš sve da zna, tako da ih neće biti ni od nje.“
Met se namršti, ali pre nego što je izustio nešto neprimereno što bi i njega i Noela uvalilo u kašu, troje naoružanih Seanšana dogalopira do kapije, a Surlivan se okrete ka njima.
„Ti i tvoja gospa supruga živite u kraljičinoj palati?“, upita Noel piljeći u kapije.
Met ga povuče. „Sačekaj da prođu", reče, pokazujući glavom ka Seanšanima. Gospa njegova supruga? Krvave žene! Krvave kockice u njegovoj krvavoj glavi!
„Imam hitnu poruku za visoku gospu Surot“, objavi Seanšanka udarivši po kožnoj vreći koja joj je visila s ramena u oklopu. Njen kalpak je imao jednu jedinu tananu kićanku, što ju je označavalo kao zapovednika nižeg čina, pa ipak, njen konj visoki sivkasti škopac delovao je brzo. Druge dve životinje bile su dovoljno izdržljive, ali ništa drugo nije moglo da se kaže o njima.
„Uđite, uz blagoslov Svetlosti“, reče Surlivan, lagano se naklonivši.
Seanšanka se pokloni sa svoga sedla na potpuno istovetan način. „Neka je blagoslov Svetlosti i na tebi“, progunđa, pa njih troje ukasaše u štalsko dvorište.
„To je veoma čudno“, promrmlja Surlivan čkiljeći za trojkom. „Uvek nas pitaju za dozvolu, a njih nikada." On mahnu užetom ka seanšanskim stražarima s druge strane kapije. Oni se ni za dlaku nisu pomerili iz svoje ukočenosti, pa čak nisu ni skrenuli pogled ka pridošlicama, ili bar Met to nije primetio.
