„A šta bi učinili ako biste im rekli kako ne mogu da uđu?“, tiho upita Noel, olabavivši zavežljaj na svojim leđima.
Surlivan se brzo okrete na peti. „Dovoljno je što sam položio zakletvu svojoj kraljici", rekao je bezličnim glasom, „a ona je položila svoju... onome kome ju je položila. Daj krevet svome prijatelju, moj lorde. I upozori ga, u Ebou Daru postoje stvari koje je bolje ne izgovarati, pitanja na koje je bolje ne odgovarati.
Noel je izgledao zapanjeno i počeo je da se buni kako je on samo bio radoznao, ali Met samo izmenja još nekoliko pozdrava i uljudnosti sa altarskim zapovednikom što je brže mogao, naravno pa ugura novostečenog poznanika kroz kapiju, tiho mu govoreči o Osluškivačima. Možda mu je taj čovek spasao glavu od golama, ali to nije značilo da će mu dopustiti da ga izruči Seanšanima. Oni su imali i ljude koje su nazivali Tragači, a sudeći po onome što je nekako uspeo da čuje čak i ljudi koji su otvoreno govorili o Mrtvoj straži, ugrizli bi se za jezik kada se radi o Tragačima po onome što je ipak uspeo da sazna, naspram Tragača su Ispitivači Belih plaštova delovali kao dečaci koji iz zabave muče muve; gadni, ali nipošto nešto zbog čega bi se odrastao muškarac morao zabrinuti.
„Shvatam", polako reče starac. „Nisam imao pojma o tome.“ Zvučao je ljut sam na sebe. „Mora da provodiš veći deo vremena sa Seanšanima. Znači li to da poznaješ i visoku gospu Surot? Moram ti priznati, nisam ni pretpostavljao da imaš tako uticajna poznanstva."
„Kad god mogu, provodim vreme s vojnicima u krčmama", kiselo odvrati Met. Kad ga Tilin pusti. Svetlosti, ovo je bilo kao da je oženjen! „Surot nema pojma ni da sam živ.“ A on se iskreno nadao da će tako i ostati.
Troje Seanšana već su bili nestali s vidika, konje su im odvodili u štale, ali nekoliko desetina sul’dam radile su večernje razgibavanje, vodajući svaka svoju damane u širokom krugu po kamenom popločanom dvorištu. Gotovo polovina u sivo odevenih damane bila je tamnoputa, bez nakita koji su nosile dok su bile vetrotragačice. Bilo je još takvih i po drugim palatama; Seanšani su imali bogatu žetvu s plovila Morskog naroda koja nisu uspela da im pobegnu. Većina je delovala kao da nekako podnosi sve to, nadureno, okamenjenih lica, ali njih sedam ili osam piljilo je pravo preda se, izgubljeno i zbunjeno, još uvek s nevericom. Uz svaku takvu išla je po jedna seanšanska damane, držeći je za šaku i obgrlivši je drugom rukom, osmehujući se i šapućući joj nešto, dok su ih žene s narukvicama za koje su bile prikačeni njihovi srebrni okovratnici posmatrale s odobravanjem. Nekoliko ovih omamljenih žena držalo se za damane koje su šetale s njima, kao da se drže pojasa za spasavanje. To je bilo dovoljno da Met zadrhti, kao da već nije bilo dovoljno što je u mokroj odeći.
Pokušao je da žurno pređe preko dvorišta s Noelom, ali u krugu se pred njim pojavila damane koja nije bila ni Seanšanka ni iz redova Ata'an Mijera, povezana s bucmastom, prosedom sul’dam, ženom maslinaste kože koja bi možda prošla i kao Altarka ili nečija majka. Stroga majka verovatno jogunastog deteta, po tome kako je odmeravala ženu koja ju je vodila. Teslina Baradon se popunila za ovih mesec i po otkad su je Seanšani uhvatili, međutim, i dalje je izgledala kao da jede trnjine tri puta na dan. S druge strane, krotko je hodala na povodniku i bez oklevanja slušala promrmljana uputstva svoje sul’dam, zastavši da se duboko pokloni njemu i Noelu. Međutim, tamne oči joj za trenutak zasjaše mržnjom prema njemu pre nego što su ona i sul’dam nastavile da kruže po dvorištu. Smireno, poslušno. On je viđao damane koje su tukli ili šibali dok ne počnu da zavijaju, samo zato što su bile tvrdoglave. Teslina je bila među njima. Nije mu bila učinila nijednu uslugu, a možda mu je nekad i naudila, ali ovo joj nikada ne bi poželeo.
„To je ipak bolje nego poginuti", promrmljao je, nastavljajući dalje. Teslina je bila čvrsta žena, a verovatno je svaki trenutak provodila smišljajući kako da pobegne; jedino što je ta čvrstina mogla da je dovede samo donekle. Gospa od brodovlja i njen majstor mača umrli su na kocu ne ispustivši ni glas, ali to ih nije spaslo.
„Zar ti stvarno veruješ u to?“, odsutno upita Noel, ponovo nespretno prčkajući oko svog zavežljaja. Njegove izlomljene ruke dovoljno dobro su rukovale nožem, ali činilo se da ima poteškoća oko svega drugog.
Met se namršti na njega. Ne; nije bio siguran da veruje u to. Ti su srebrni a’dami isuviše ličili na nevidljivu ogrlicu koju mu je Tilin bila navukla. A opet, Tilin je mogla da ga golica ispod brade koliko god hoče, samo ako će ga to držati podalje od onih kočeva. Svetlosti, zaista želi da se te proklete kockice u njegovoj glavi konačno zaustave i da to ostavi iza sebe! Ce, to je laž. Otkad je konačno shvatio njihovo značenje, nikada nije poželeo da se zaustave.
