Sluga koji je žurio pored njih, naručja punog lanenih ubrusa, iznenađeno se zagleda u blatnjavog Meta; Džuilin je, međutim, pomislio da gleda u njega, pa izvuče palčeve iz pojasa i pokuša da deluje malo poniznije. Bez nekog naročitog uspeha. Tom je možda spavao među slugama, ali od samog početka on je nekako to prikazao kao sopstveni izbor, čudaštvo, i niko ne bi smatrao neobičnim ako bi ga sreo ovde gore, možda kako se uvlači u Rizelinu sobu, koja je nekada bila Metova. Džuilin je naširoko i nadugačko objašnjavao kako je on hvatač lopova nikada lovac na lopove i toliko puta se isprsio pred nekim naduvenim lordićem ili uobraženim trgovcem da bi im pokazao kako nije ništa gori od njih, i da svi u palati znaju ko je on. Kao i gde bi trebalo da bude; dole, ispod stepeništa.
„Moj gospodar je suviše mudar", izjavio je preglasno, pa se ukočeno, isprekidano poklonio. „Moj gospodar zna sve o ženama. Ako će moj lord oprostiti ovom poniznom čoveku, moram se vratiti na svoje mesto.“ Okrenuvši se da krene, dobacio je preko ramena, još uvek glasno. „Načuo sam danas kako kraljica namerava ako se moj gospodar još jednom pojavi izgledajući kao da su ga vukli ulicama da na mom gospodaru isproba svoju šibu.“
I to je bio kamičak zbog kojeg su se kola prepolovila.
Raskrilivši vratnice Tilininih odaja, Met ušeta krupnim koracima, baci šešir preko sobe... I zaustavi se u mestu, razjapljenih usta, dok mu se sve što je nameravao da kaže zamrzlo navrh jezika. Šešir mu pade na ćilime i otkotrlja se, nije video kuda. Nalet vetra zatrese visoke prozore s trostrukim lukovima koji su vodili na dugi, rešetkom zaštićen balkon koji je gledao na Trg Mol Hara.
Tilin se okrenu u stolici izrezbarenoj da liči na pozlaćeni bambus i nastavi da pilji u njega preko zlatnog pehara. Talasi sjajne crne kose prošarane sedim na slepoočnicama uokvirivali su prelepo lice sa očima ptice grabljivice, koje u ovom trenutku nije delovalo ni najmanje zadovoljno. Činilo se da je preplavljen primećivanjem nevažnih sitnica. Malo je zaljuljala prekrštenu nogu, nabravši slojeve zelenih i belih podsukanja. Bledozelena čipka krasila joj je polukružni otvor haljine, odakle su se upola pokazivale pune grudi, među kojima je visio njezin draguljima ukrašen venčani nož. Nije bila sama. Surot je sedela naspram nje, mršteći se na svoj pehar vina i udarajući dugim noktima po rukohvatu stolice, lepuškasta i pored toga što joj je kosa bila obrijana sa strane a ostala joj je duga kresta, ali je naspram nje Tilin delovala kao pitomi zec. Po dva nokta na svakoj ruci bila su joj lakirana u plavo. Pored nje je sedela ni manje ni više nego mlada devojka, isto odevena u cvetovima umetnički ukrašenu tuniku preko plisirane bele suknje, ali s velom koji joj je prekrivao celu glavu činilo se da je potpuno obrijana! i na sebi nosila celo bogatstvo u rubinima. Čak i tako zapanjen, još uvek je primećivao rubine i zlato. Vitka žena, tamna gotovo koliko i njena potpuno crna haljina i visoka čak i za neku Aijelku, stajala je iza devojčine stolice prekrštenih ruku, jedva prikrivajući nestrpljivost. Njena talasasta crna kosa bila je kratka, ali uopšte nije bila obrijana, tako da ona nije bila ni od Krvi, niti je bila so'đin. Svojom kraljevskom lepotom bila je zasenila i Tilin i Surot. Primećivao je i lepe žene, čak i kad je imao utisak da ga je neko udario maljem u glavu.
Samo, razlog što se tako iznenada zaustavio nije bilo ni prisustvo Surot niti one druge strankinje. Kockice su se zaustavile, spustivši se uz grmljavinu od koje mu je još uvek zvonilo u glavi. To se nikada ranije nije dogodilo. Stajao je i čekao da neki od Izgubljenih iskoči iz plamena u mermernom kaminu, ili da se zemlja otvori i proguta palatu pod njim.
„Ne slušaš me, golupčiću“, opasno zaguka Tilin. „Rekla sam, siđi u kuhinje i pregrizi nešto dok ne budem imala vremena za tebe. A možeš usput i da se okupaš." Crne oči su jpj sijale. „O tom blatu raspravljaćemo kasnije."
Omamljen, on u mislima ponovo pređe preko svega. Ušetao je u sobu, kockice su se zaustavile i... Ništa se nije dogodilo. Ništa!
„Ovaj čovek je upao u zasedu“, progovori sićušna žena pod velom ustajući. Glas joj je bio hladan poput vetra napolju. „Rekla si mi da su ulice bezbedne, Surot! Nezadovoljna sam.“
Nešto mora da se dogodi! Već je trebalo! Kad god bi se kockice zaustavile, nešto se događalo.
„Mogu da ti potvrdim, Tuon, da su ulice Ebou Dara bezbedne kao i ulice samog Seandara“, odgovori Surot, a to otrezni Meta. Zvučala je... uznemireno. Obično bi se drugi uznemirili zbog Surot.
