„Visoka gospa Tuon, a ti znaš koliko i ja“, odvrati Tilin jednako tiho. „Surot skače čim ona progovori, a ona skače kad Anat progovori, mada sam gotovo sigurna da je ta Anat neka vrsta sluškinje. Oni su veoma neobični ljudi, šećeru." Iznenada, ona jednim prstom skide malo blata s njegovog obraza. Nije ni primetio da ima blata i na licu. Za trenutak taj pogled orla se još zaoštri. „Sećaš li se ružičastih mašnica, šećerko? Kad se budem vratila, videćemo kako ti stoji ružičasto."
Ona kraljevski išeta iz sobe s Tuon i Surot, a pratili su ih Anat, so’đin i da’kovejl, ostavljajući Meta sa sluškinjom starmajkom, koja poče da čisti vinski stočić. On se baci u bambusima izrezbarenu stolicu i spusti glavu u šake.
U svako drugo vreme, počeo bi da škrguće zubima zbog tih ružičastih mašnica. Nikako nije trebalo da pokušava da joj vrati milo za drago. Čak mu ni golam nije toliko okupirao misli. Kockice su se zaustavile i... Šta? Našao se licem u lice, ili gotovo, s tri žene koje ranije nije sreo, ali to nije moglo biti to. Možda je imalo neke veze s tim što je Tilin postajala jedna od Krvi. Ali uvek pre toga, kada bi se kockice zaustavile, nešto bi mu se dogodilo, njemu lično.
Sedeo je tamo, brinući o tome, dok je služavka zvala ostale da sve iznesu, i sedeo je sve dok se Tilin nije vratila. Nije zaboravila na ružičaste mašnice, a on je zbog njih na neko vreme zaboravio na sve ostalo.
Dani pošto je golam pokušao da ga ubije nastavili su se ritmom koji je Meta užasavao. Sivo nebo nije se ni za trenutak menjalo, osim što je povremeno padala kiša.
Po ulicama se pričalo o čoveku koga je vuk ubio nedaleko od grada, iščupavši mu grkljan. Niko nije bio zabrinut, samo je vladala radoznalost; vukovi nisu bili viđeni ovako blizu Ebou Dara godinama. Met se brinuo. Ljudi u gradu možda su verovali da bi vuk prišao ovako blizu gradskih zidina, ali on je znao. Golam nije otišao. Harnan i ostatak Crvenruku tvrdoglavo su odbijali da odu, tvrdeći kako mogu da mu paze leđa, a Vanin je odbijao bez ikakvih razloga, osim ako promrmljana opaska kako Met ima dobro oko za brze konje nije trebalo da se računa. Mada je pljunuo pošto je to izjavio. Rizela, maslinastog lica dovoljno lepuškastog da muškarac guta knedle i krupnih, tamnih očiju dovoljno znalačkih da mu se osuši jezik, raspitivala se za Olverove godine, a kada joj je rekao da ima skoro deset godina, delovala je iznenađeno i zamišljeno je prelazila prstom preko svojih punačkih usana, ali ako je i promenila bilo šta u dečakovim časovima, i dalje se vraćao neprestano brbljajući o njenim grudima i knjigama koje mu je čitala. Met je smatrao da bi se Olver gotovo odrekao svojih večernjih igara zmija i lisica, kao i knjiga. A kada bi momčić otrčao do odaja koje su nekada bile Metove,
Tom bi se često ušunjao sa harfom pod rukom. To bi, samo po sebi, bilo dovoljno da Met zaškrguće zubima, samo što to nije bila ni polovina.
Tom i Beslan su često izlazili zajedno, ne pozivajući ga, i bivali su odsutni po pola dana, ili pola noći. Nijedan nije hteo da prozbori ni reč o svojim spletkama, mada je Tom makar bio dovoljno pristojan da deluje postiđeno. Met se nadao da neće dovesti do toga da ljudi ginu ni za šta, ali oni nisu pokazivali neko veće zanimanje za njegovo mišljenje. Beslan je pokazivao zube ako bi ga samo primetio. Džuilin je nastavio da se ušunjava na gornje spratove, pa je, pošto ga je Surot primetila, bio kažnjen išiban dok je visio, okačen o zglobove, s jedne grede u štalama. Met se pobrinuo da mu Venina izleči povrede taj je tvrdio da lečenje ljudi nije nimalo drugačije od lečenja konja i upozorio ga je da bi sledećeg puta mogao proći još gore, ali ta budala vratila se na gornje spratove već te iste noći, još uvek se štrecajući od težine košulje na sopstvenim leđima. Morala je biti neka žena, iako je hvatač lopova odbijao da se izjasni. Met je sumnjao u neku od seanšanskih plemkinja. Bilo koja od služavki iz palate mogla se sastati s njim u njegovoj sopstvenoj sobi, pogotovo što je Tom tako često bivao odsutan.
