Krupnim koracima je prešao celom širinom trga pre nego što je shvatio da se nalazi pred širokom belom zgradom koju je dobro poznavao. Znak nad zalučenim ulazom oglašavao je da je to
Trpezarija je izgledala gotovo isto kao što je se sećao: visoke tavanice behu dobro osvetljene lampama sa zida iako je još bilo rano. Zalučene prozore zamandalili su čvrstim kapcima radi toplote, a vatre su pucketale u oba dugačka ognjišta. Bleda izmaglica od duvanskog dima ispunjavala je vazduh, zajedno s mirisom ukusne hrane iz kuhinja. Dve žene s flautama i jedan čovek s bubnjem među kolenima izvodili su neku brzu, piskavu melodiju iz Ebou Dara, koju Met proprati klimanjem glave. Nije bilo mnogo drugačije negoli u vreme kada je on boravio ovde, bar do sada. Ali sada su sve stolice zauzimali Seanšani - neki u oklopima, drugi u dugačkim vezenim kaputima - pili su, razgovarali ili proučavali mape razastrte preko stolova. Proseda žena s plamenom der’sul’dam izvezenim na ramenu sedela je za jednim stolom, sastavljajući, kako se činilo, izveštaj, dok je druga, mršava sul’dam s damane okruglog lica pored sebe, izgleda, primala naređenja. Mnogi Seanšani imali su izbrijane slepoočnice i potiljak, tako da je delovalo kao da na glavi imaju činije, dok su kosu koja im je preostajala pozadi ostavili u nekoj vrsti širokog l repa, koji se muškarcima spuštao do ramena, a ženama često i do pojasa. To su bili obična gospoda i dame, ne „visoko“ bilo šta, ali to jedva da je bilo bitno. Lord je lord, a sem toga, oni koje su slali da potraže devojke što služe da im donesu još pića imali su izbrijane obraze i oholost zapovednika, što je značilo da im naredbodavci imaju zvanje koje može izazvati nevolje. Nekoliko njih ga je primetilo i namrštilo se, te je zamalo odlučio da ode.
Tada je primetio kako se niz stepenice bez ograde u zadnjem delu sobe spušta gostioničarka, dostojanstvena žena očiju boje lešnika s krupnim zlatnim karikama u ušima i malo sedih u kosi. Setejl Anan nije poticala iz Ebou Dara, pa čak ni iz Altare, ako je bio u pravu, ali sa srebrne ogrlice u dubokom, uskom prorezu na grudima venčani nož joj je visio s drškom nadole, a za pojasom joj beše dugo, zakrivljeno sečivo. Znala je kako bi trebalo da je on neki lord, ali nije bio siguran koliko još veruje u to, niti šta bi dobro moglo da ispadne ako bi ipak progutala tu šarenu lažu. U svakom slučaju, primetila ga je u istom trenutku i osmehnula mu se, prijateljski i s dobrodošlicom, od čega joj se lice još više prolepšalo. Ništa mu nije preostalo nego da pođe i pozdravi je i upita je za zdravlje, bez preteranog kićenja. Njen mišićavi muž bio je kapetan ribarskog broda i imao je više ožiljaka iz dvoboja nego što je Met želeo i da prebrojava. Ona smesta poče da se raspituje o Ninaevi i Elejni, a uz to, što ga je stvarno iznenadilo, zna li išta o Srodnicama. Nije imao pojma ni da je ona uopšte mogla čuti za njih.
„Otišle su s Ninaevom i Elejnom“, prošaputao je, pažljivo osmatrajući da bi se uverio kako niko od Seanšana ne obraća pažnju na njih. Nije nameravao da kaže mnogo, ali od razgovora o Srodnicama tamo gde bi Seanšani mogli da ga čuju ježila mu se koža na vratu. „Koliko mi je poznato, sve su bezbedne.“
„Dobro je. Zabolelo bi me da je bilo kojoj od njih stavljena ogrlica.“ Blesava žena nije čak ni spustila glas!
„Da; dobro“, promrmljao je, pa počeo brzo da objašnjava šta mu je potrebno, pre nego što bi mogla zavikati koliko je srećna što su žene koje mogu da usmeravaju pobegle Seanšanima. I on je bio srećan zbog toga, samo što ne baš toliko da bi zbog toga završio u lancima.
