Seanšani su kuljali iz Ebou Dara, a novosti su kuljale u grad. Čak i kada su morali da spavaju na tavanu, trgovci su navraćali u zajedničke sobe gostionica, pušili lule i prepričavali ono što su čuli, a što drugi nisu znali. Sve dok im to prepričavanje nije uticalo na zaradu. Trgovački stražari nisu mnogo brinuli za zaradu koju neće podeliti, pa su prepričavali sve, a ponešto je bilo i istinito. Mornari su častili pričom svakog ko je bio spreman da im kupi kriglu piva, ili, još bolje, začinjenog vina, a kad bi dovoljno popili, pričali su još više o lukama koje su posetili, događajima čiji su svedoci bili, a verovatno o tome šta su sanjali poslednji put kad im je glava bila puna tih isparenja. No, i pored svega, bilo je jasno da je svet van Ebou Dara uzburkan poput Olujnog mora. Sa svih strana su stizale priče o Aijelima koji pljačkaju i pale, o drugim vojskama, pored seanšanske, koje su bile u pokretu, vojskama u Tiru i Murandiji, u Arad Domanu i Andoru, u Amadiciji, koja još nije bila u potpunosti pod vlašću Seanšana, o okupljenim naoružanim snagama ipak premalim da bi se nazivale vojskama, na desetak mesta u srcu same Altare. Osim ljudi u Altari i Amadiciji, činilo se kako niko nije baš sasvim siguran ko s kim namerava da se bori, a bilo je i nekih sumnji i u vezi sa samom Altarom. Altarci su imali naviku da koriste nevolje kako bi naplatili neke stare račune sa svojim suseđima.
Međutim, novosti koje su najviše potresale grad bile su o Randu. Met se stvarno trudio da ne misli na njega, niti na Perina, ne bi li izbegao one čudne kovitlace boja u glavi, ali to je bilo vrlo teško kada se ime Ponovorođenog Zmaja nalazilo na svačijim usnama. Ponovorođeni Zmaj bio je mrtav, tvrdili su neki, ubile su ga Aes Sedai, cela Bela kula obrušila se na njega, jednom u Kairhijenu, ili je to možda bilo u Ilijanu, ili u Tiru. Ne, otele su ga, i sada je bio zatočenik Bele kule. Ne, on je sam otišao u Belu kulu i zakleo se na vernost Amirlin Tron. Ovo poslednje mišljenje gotovo da je preovladalo jer je mnogo ljudi tvrdilo kako je videlo objavu koju je potpisala sama Elaida. Met je sumnjao; bar je sumnjao u ovo da je Rand poginuo ili da se zakleo na vernost. Iz nekog čudnog razloga bio je sasvim siguran da bi znao ako bi Rand umro, a kao drugo, nije verovao da bi se taj pojavio dobrovoljno bilo gde na stotine milja od Bele kule. Bio on Ponovorođeni Zmaj ili ne bio, sigurno je imao više razuma nego da uradi nešto takvo.
Baš te novosti - u svim svojim oblicima - uznemirile su Seanšane kao štap zaboden u mravinjak. Zapovednici visokih činova brzali su hodnicima Tarezinske palate u svako doba dana ili noći, držeći pod rukom svoje čudne kalpake s perjanicama, odlučnih lica dok su im koraci u čizmama odjekivali na pločicama. Glasnici su žurili iz Ebou Dara, na konjima ili to’rakenima. Sul’dam i damane počele su da kruže i ulicama, umesto da samo stoje na kapijama, ponovo tražeći žene koje mogu da usmeravaju. Met se držao podalje od zapovednika i pristojno je klimao glavom svakoj sul’dam kada bi ulicom prošla pored njega. Kako god bilo to s Random, on nije mogao ništa dok je u Ebou Daru. Prvo treba da ode iz grada.
Jutro pošto je golam pokušao da ga ubije, Met je u kaminu spalio sve do poslednje duge ružičaste mašne, celo ogromno klupko, čim je Tilin napustila svoje odaje. Spalio je i ružičasti kaputić koji je Tilin dala da se napravi za njega, dva para ružičastih čakšira i ružičasti ogrtač. Smrad spaljene vune i svile ispunio je odaje, pa on otvori nekoliko prozora ne bi li ga pustio napolje, ali nije ga stvarno bilo briga. Osetio je ogromno olakšanje kada se obukao u svetloplave čakšire, vezeni zeleni kaputić i plavi ogrtač ukrašen bolno sitnim šarama. Čak mu nije smetala ni sva ona čipka. Bar nije bila ružičasta. Nije želeo više nikada ni da
Nabivši šešir na glavu, išepao je iz Tilinine palate s obnovljenom odlučnošću da pronađe tu rupu u kojoj će pohraniti sve što mu je potrebno za bekstvo, pa makar morao da obiđe svaku krčmu, gostionicu ili mornarsku točionicu u gradu još deset puta. Pa čak i one u Rahadu. Stotinu puta! Sivi galebovi i kormorani crnih krila kružili su olovnim nebom koje je obećavalo još kiše, a ledeni vetar začinjen mirisom soli šibao je Mol Harom, vitlajući njegovim ogrtačem. Oštro je koračao preko popločanog trga, kao da namerava da polomi svaki kamen. Svetlosti, ako bude trebalo, poći će s Lukom u onome što bude imao na sebi. Možda će ga Luka pustiti da odradi svoj deo izigravajući lakrdijaša! Verovatno bi taj čovek ustrajavao na tome. Tako bi bar bio bliži Aludri i njenim tajnama.
