Svakako, to nisu bile Surot ili Tuon, ali one nisu bile jedine Seanšanke od Visoke krvi u palati. Većina seanšanskog plemstva iznajmljivala je sobe, ili još češće, cele zgrade, svud po gradu, međutim, nekolicina je bila došla sa Surot, a šačica i s tom devojkom. Bilo je tu podosta žena koje su delovale kao prijatna razbibriga, bez obzira na njihove kreste i na to što su gledale niz nos na svakog ko nije imao obrijane slepoočnice. Ako bi ih uopšte primetile, pošto ih nisu zapažale koliko ni nameštaj. Ako je delovalo neverovatno da bi ijedna od tih uobraženih žena dvaput pogledala čoveka koji je spavao u odajama za poslugu, pa, Svetlost je znala kako neke žene imaju čudan ukus kada su muškarci u pitanju. Nije mu preostajalo ništa drugo nego da ostavi Džuilina na miru. Ko god bila ta žena, hvatač lopova mogao je još zbog nje da ostane i bez glave, ali ta vrsta groznice mora da se preboli pre nego što muškarac počne razumno da razmišlja. Žene čine čudne stvari s mozgovima muškaraca.
Novopridošli brodovi svakoga dana su istovarali ljude i životinje i teret, u takvim količinama da bi čvrste gradske zidine odavno popucale da su svi oni ostali u samom gradu, ali oni su samo prolazili u nastavljali ka unutrašnjosti zemlje sa svojim zanatima i svojom stokom i živinom, spremni da puste korenje. Prolazile su i hiljade vojnika, dobro uređena pešadija i konjica na kojoj se videlo da ima iskustva, napredujući ka severu u jarko obojenim oklopima, i na istok, preko reke. Met je odustao od pokušaja da ih izbroji. Ponekad bi viđao čudna stvorenja, mada se većina istovarala iznad grada da bi se izbegle ulice. Tormovi, nalik trookim mačkama bronzane krljušti, bili su veliki kao konji, a od samog pogleda na njih većina pravih konja postajala je užasno uznemirena; korlmovima, poput dlakavih ptica bez krila, visokim kao čovek, duge uši su se neprekidno trzale, a dugi kljunovi delovali kao da traže meso kojim bi se počastili; ogromni s’rediti imali su duge surle i još duže kljove. Rakeni i još veći to’rakeni preletali su do svojih uzletišta iza Rahada ogromni gušteri raširenih krila, poput slepih miševa, na leđima su prenosili ljude. Bilo je lako saznati kako se nazivaju; svaki seanšanski vojnik bio je spreman da raspravlja o neophodnosti izviđanja na rakenima, i o sposobnosti korlmova u praćenju tragova, mogu li se s’rediti upotrebiti za šta drugo osim za prenošenje tereta i jesu li tormovi suviše pametni da bi im se smelo verovati. Naučio je mnogo zanimljivih stvari od ljudi koji su želeli ono što je htela većina vojnika: piče, žene i malo kocke, a nije bilo nužno da ih dobiju baš tim redom. To su stvarno bili prekaljeni vojnici. Seanšan je bio carstvo veće od svih država zajedno od Aritskog okeana do Kičme sveta, celo pod jednom caricom, ali istorije pune gotovo neprestanih pobuna i nereda, zbog čega su i vojnici bili vrsni, prekaljeni. Teže je bilo pronaći zemljoradnike.
Naravno, nisu svi vojnici bili otišli. Ostao je jedan čvrst garnizon, ne samo Seanšana nego i tarabonskih kopljanika s čeličnim velovima, i Amadijaca s kratkim kopljima i oklopima prebojenim da podsećaju na seanšanski. I Altaraca, pored vojnika Tilinine Kuće. Prema Seanšanima, Altarci iz unutrašnjosti, s crvenim prugama ukrštenim na grudnim oklopima, bili su Tilinini koliko i oni momci koji su čuvali Tarezinsku palatu, što njoj, začudo, kao da nije prijalo. A nije mnogo prijalo ni momcima iz unutrašnjosti. Oni su se merkali s ljudima u zelenom i belom Micobara, poput nepoznatih mačora u maloj sobi. Bilo je tu mnogo odmeravanja i pokazivanja zuba. Tarabonci i Amadijci, Amadijci i Altarci, i obratno stare, dugogodišnje netrpeljivosti ključale su ispod površine, ali niko nije makao dalje od nekoliko psovki i mahanja pesnicom. Pet stotina pripadnika Mrtve straže sišlo je s brodova i zbog nečega je ostalo u Ebou Daru. Obično zločinstvo, kakvo se moglo naći u svakom velikom gradu, pod Seanšanima je dramatično opalo, međutim, Mrtva straža počela je da kruži ulicama kao da očekuje neke snagatore, ili potpuno naoružane bande razbojnika da iskoče iz pločnika. Altarci i Amadijci i Tarabonci su se obuzdavali. Niko osim budale nije se raspravljao s Mrtvom stražom, ne više od jednom. A tu je bio i još jedan tovar Stražara koji su se nastanili u gradu, stotina Ogijera, ni manje ni više, u crvenom i crnom. Ponekad su izviđali sa ostalima, a ponekad su lutali sa onim svojim sekirama duge drške prebačenim preko ramena. Uopšte nisu bili poput Metovog prijatelja, Loijala. O, imali su oni iste široke nosove i čuperke na vrh ušiju i duge obrve koje su im padale na obraze, nad očima velikim poput šolja za čaj, ali baštovani su posmatrali takvog čoveka kao da se pitaju treba li da mu potkrešu koji ud. Niko nije bio tolika budala da pokuša i jednom da se raspravlja s baštovanima.
