Na svu sreću, Tilin je počela da provodi sve više vremena sa Surot i Tuon. Njeno prilagođavanje je, izgleda, uključivalo i stvaranje prijateljstva, bar s Tuon. Niko nije mogao da bude prijatelj sa Surot. Činilo se kao da je Tilin usvojila devojku, ili je devojka usvojila nju. Tilin mu je malo govorila o čemu njih dve razgovaraju, osim kroz nagoveštaje, a najčešće ni toliko, ali su se zatvarale nasamo satima ili su lutale hodnicima palate tiho razgovarajući, a povremeno se i smejući. Povremeno bi Anat ili Selucija, Tuonina zlatokosa so’đin, išle za njima, a tu i tamo tu bi bio i neki pripadnik Mrtve straže, oštrog pogleda.
Još uvek nije uspevao da razluči odnose između Surot, Tuon i Anat. Na površini, Surot i Tuon ponašale su se kao da su jednake: obraćale su se jedna drugoj samo imenom, smejući se međusobnim zadirkivanjima. Tuon sasvim sigurno nije izdala Surot nijedno naređenje, bar on to nije čuo, ali Surot kao da je prihvatala svaki Tuonin predlog kao zapoved. Anat je, s druge strane, bez imalo milosti zasipala devojku oštrim opaskama, nazivajući je budalom, ili još gorim imenima.
„To je najgora vrsta gluposti, devojko“, čuo je kako smkrnuto govori jednog podneva u hodniku. Tilin nije bila poslala svoj grubi poziv - još uvek - a on je pokušavao da se išunja pre nego što joj to pođe za rukom, vukući se pored zidova i vireći iza uglova. Nameravao je da poseti Sutoma, a i Aludru. Tri Seanšanke - četiri, ako se računa i Selucija, mada nije mislio da bi je one računale - bile su okupljene na sledećem skretanju. Pokušavajući da osmotri neće li se pojaviti neka osmehnuta služavka, nestrpljivo je čekao da se pomere. o čemu god da su razgovarale, nikako im se ne bi dopalo da on upadne usred toga. „Ukus šibe vratiće te na pravi put i očistiće ti glavu od budalaština“, nastavila je visoka žena ledenim glasom. „Zamoli za nju, pa da završimo s tim.“
Met pročačka uvo i protrese glavu. Mora da je pogrešno čuo. Selucija, koja je nepomično stajala, ruku prekrštenih u visini pojasa, nije ni trepnula.
Međutim, Surot zasopta. „Sasvim sigurno ćeš je kazniti za ovo!“, ljutito je zarežala, pogledom svrdlajući Anat. Ili pokušavajući to da učini. Koliko je ta žena obraćala pažnju na nju, Surot je isto tako mogla da bude i stolica.
„Ti to ne razumeš, Surot“ - Tuonin uzdah zatalasa veo koji joj je prekrivao lice. Prekrivao ga, ali ga nije skrivao. Delovala je ... povučeno. Bio je zaprepašćen kada je otkrio da je samo nekoliko godina mlađa od njega. Mislio je da je razlika veća od deset godina. Ili bar šest-sedam. „Predznaci govore drugačije, Anat“, smireno reče devojka, ni najmanje ljutito. Jednostavno je iznosila činjenice. „Možeš biti sigurna da ću ti reći ako se promene.“
Neko ga potapša po ramenu, a on se okrete, da bi ugledao služavkino široko nasmejano lice. Pa, nije mu se baš toliko žurilo da se baš sad udalji.
Tuon ga je mučila. O, kada se mimoiđu u hodnicima, on pristojno klecne pred njom, a ona nije obraćala ni najmanje pažnje na njega, kao ni Surot niti Anat, ali počelo je da mu se čini kako se mimoilazi s njom pomalo prečesto.
Jednog popodneva ušetao je u Tilinine odaje, pošto je pre toga proverio i ustanovio da je Tilin zatvorena sa Surot povodom nekog posla, ili tako nečeg, a u spavaćoj sobi naleteo je na Tuon kako proučava njegov ašandarei. Zaledio se kada je video kako prstima prelazi preko reči na Starom jeziku urezanim u crno držalje. Na početku i kraju svakog reda teksta bili su utisnuti gavranovi od nekog još tamnijeg metala, a dva su bila urezana i u blago zakrivljeno sečivo. Gavranovi su za Seanšane bili carska oznaka. Ne usuđujući se da diše, pokušao je da se tiho povuče.
Lice pod velom okrenu se ka njemu. To lepuškasto lice, u stvari, bilo bi čak i lepo kada bi prestala da deluje kao da se sprema da zubima otkine parče drveta. Više nije mislio da liči na dečaka - oni široki pojasevi koje je uvek nosila sasvim lepo su isticali sve njene obline - ali nije bila daleko od toga. Retko mu se događalo da vidi odraslu ženu mlađu od njegove babe a da ne pomisli, reda radi, na to kako bi bilo plesati s njom, možda je čak i poljubiti - pa čak i one uobražene Seanšanke, od Krvi - ali za Tuon mu čak ni nagoveštaj toga nije pao na pamet. Žena mora da ima nešto što se može zagrliti, inače čemu?
„Ne mogu zamisliti da Tilin poseduje nešto ovakvo", smireno je razvukla, spuštajući koplje dugog sečiva pored njegovog luka, „što znači da je tvoje. Šta je to? Kako si došao do njega?“ Od tog hladnog zahtevanja podataka vilica mu se ukočila. Ta krvava žena kao da je poručivala nekog slugu. Svetlosti, koliko je svestan, ne zna mu ni ime! Tilin mu je rekla da nikada nije pitala za njega niti ga je pominjala još otkad je bila ponudila da ga otkupi.
„To se zove koplje, moja gospo“, odgovorio joj je odupirući se porivu da se nasloni na okvir vrata i da zatakne palčeve u pojas. On je, ipak, bila od seanšanske Krvi. „Kupio sam ga.“
„Daću ti desetostruko ono što si platio“, rekla je. „Reci mi cenu.“
