Međutim, gazdarica Anan bila je izašla ovim ili onim poslom još pre nego što je svanulo, ili je tako rekla njena kćerka Mera, koja je ostala da vodi računa o svemu. Prijatno punačka mlada žena imala je lepe, krupne oči iste lešnikove boje kao i njena majka, a suknje je nosila ušivene nasred leve butine, što gazdarica Anan ne bi dopustila u vreme dok je boravio ovde. Mera nije bila baš najsrećnija što ga vidi -- počela je da se mršti čim joj je prišao. Dok je boravio u gostionici, dvojica su poginula od njegove ruke; to su bili lopovi koji su pokušali da mu rascopaju lobanju, naravno, ali takvo šta se ranije nije događalo u
Meru jedva da je zanimalo i šta sad želi, a on baš i nije mogao da joj objašnjava. Samo je gazdarica Anan znala šta je skriveno pod kuhinjom, ili se bar očajnički nadao da je tako, a on nije nameravao da o tome blebeće usred trpezarije. Zato je brzo smislio priču o tome koliko su mu nedostajala jela koja kuvarica sprema, a onda je, odmerivši njene besramno podignute suknje, nagovestio kako mu je još više nedostajalo da viđa nju. Nikako nije shvatao zbog čega je toliko sablažnjivo pokazati malo više podsukanja kada svaka žena u Ebou Daru šeta uokolo pokazujući polovinu svog poprsja, ali ako se Mera osečala raspušteno, možda će mu malo laskanja olakšati prolaz. Osmehnu joj se najumilnije što je umeo.
Gotovo ne obraćajući pažnju na njega, Mera zauzvrat uhvati za ruku jednu od devojaka u prolazu, mačkastu ženu s očima boje dima; nju je dobro poznavao. „Pehar vazdušnog kapetana Julana gotovo je potpuno prazan, Kajra“, ljutito se brecnu Mera. „Treba da paziš da bude pun! Ako ti ne možeš da obavljaš svoj posao, devojko, u Ebou Daru ima mnogo onih koje to mogu!“ Kajra, nekoliko godina starija od Mere, podsmešljivo joj se nakloni. I namršti se na Meta. Pre nego što je Kajra uspela ponovo da se uspravi, Mera se okrenu da dočepa dečaka koji je prolazio pažljivo održavajući ravnotežu s poslužavnikom prepunim prljavih sudova. „Prekini da se razvlačiš, Rose!“, odrezala je. „Ovde ima posla koji mora da se završi. Završi ga, ili ću te izbaciti da radiš u štalama, a to ti se ni najmanje neće dopasti, obećavam ti!“
Miađi brat Meri pokaza zube. „Ne mogu da dočekam proleće pa da se vratim radu na brodovima“, nadureno je progunđao. „Nakrivo si nasađena još otkad se Frijela udala, samo zato što je ona mlađa od tebe, a tebe još niko nije zaprosio.“
Ona zamahnu da ga udari u glavu, ali on se lako izmaknu, mada su nagomilani tanjiri i pehari začangrljali i zamalo pali. „Što ne odeš da prikačiš svoje podsuknje na ribarskom doku?“, povikao je, odskakutavši pre nego što je stigla ponovo da ga pljusne.
Met uzdahnu kada je konačno obratila pažnju na njega. Za prikačinjanje podsukanja ranije nije čuo, ali po izrazu Merinog lica, mogao je da nasluti.
Trebalo je da joj para izbija na uši. „Ako hoćeš da jedeš, moraćeš da dođeš kasnije. Ili možeš da čekaš, ako ti se tako dopada. Nemam pojma koliko če još proći pre nego što budu mogle da te usluže.“
Zlobno se osmehnula. Niko ne bi izabrao da čeka u toj trpezariji. Seanšani su bili zauzeli svako sedište, a još Seanšana stajalo je sa strane, sasvim dovoljno njih da su služavke u keceljama morale pažljivo da vrludaju noseći poslužavnike s hranom i pićem. Kajra je upravo punila pehar niskom, tamnoputom čoveku, časteći ga istim osmesima kakve je nekada upućivala Metu. Nije znao zbog čega se sad kostreši na njega, ali u ovom trenutku u njegovom životu bilo je i previše žena s kojima je morao izlaziti na kraj. Uostalom, šta je to kapetan vazduha? Moraće to da otkrije. Kasnije.
„Pričekaću u kuhinji“, odgovorio je Meri. „Hoću da kažem Enidi koliko mi je nedostajalo njeno kuvanje.“
Ona zausti da se pobuni, ali jedna Seanšanka podiže glas zahtevajući još vina. Pretećeg pogleda, u plavo-zelenom oklopu, držeći pod rukom kalpak s dve perjanice, zahtevala je da joj se pehar napuni baš tog trenutka. Činilo se da su sve služavke zauzete, pa se Mera još jednom namršti na njega i požuri, pokušavajući da se prijatno osmehne. Samo što joj to baš i nije polazilo za rukom. Raširivši ruke i oslonovši se na svoj štap za hodanje, Met se kitnjasto nakloni njenim leđima.
Primamljivi mirisi su se mešali sa slatkastim duvanskim dimom iz trpezarije i potpuno ispunjavali kuhinju: pržena riba, sveže pečen hleb, meso koje cvrči na ražnju. Prostorija je bila vrela od gvozdenih štednjaka i pećnica, kao i od vatre iz duge, ciglom ozidane furune, a šest oznojenih žena i trojica dečaka-sudopera žurili su po naređenju glavne kuvarice. Noseći snežnobelu kecelju kao da je oznaka nekog čina i mašući varjačom duge drške, kao prava vladarka svoje oblasti, Enida je bila najokruglija žena koju je Met ikada video. Čak i kad bi to poželeo, mislio je da je ne bi mogao obujmiti rukama. Smesta ga je prepoznala, a prepredan osmeh pojavi joj se na širokom maslinastom licu.
