Srce zime полностью

Gotovo da se nasmejao. Želeo je to da učini, i to ne iz zadovoljstva, u to je bio sasvim siguran. Nije bilo da li bi želeo da ga prodaš, samo kupiću ga i evo koliko ću ti platiti. „Cena nije bila u zlatu, moja gospo.“ Ruka mu nevoljno krenu ka crnoj marami; proveravao je skriva li još uvek grubi ožiljak koji je imao oko vrata. „Samo bi je budala platila i jednom, a kamoli deset puta.“ Za trenutak ga je proučavala, nečitljivog lica, bez obzira na prozirnost njenog vela. A onda, kao da je nestao. Prolebdela je pored njega kao da njega više i nema tu, pa nestala iz odaja.

To nije bio jedini put da se našao nasamo s njom. Naravno, nisu je baš uvek pratile Anat ili Selucija, ili stražari, pa ipak mu se činilo kako prečesto, kad god bi odlučio da se okrene i vrati po nešto, naleti na nju kako ga posmatra, ili iznenada odluči da izađe iz neke prostorije samo da bi je našao s druge strane vrata. Nije se jednom, napuštajući palatu, okrenuo da pogleda preko ramena, samo da bi ugledao njeno lice pod velom kako viri kroz neki prozor. Istina, to nije bilo nikakvo uporno buljenje. Samo bi ga pogledala i odjedrila dalje, kao da je prestao da postoji; bacila bi pogled kroz prozor i vratila bi se nazad, u sobu, čim je on primeti. On je bio stojeća lampa u hodniku, kamen u pločniku Mol Hare. Međutim, to je počelo da ga uznemirava. Na kraju krajeva, ta je žena bila ponudila da ga kupi. Takve stvari, same po sebi, mogu postići da se čovek oseća vrlo napeto.

Mada, čak ni Tuon nije mogla zaista da pomuti njegov sve jači osećaj da stvari, konačno, kreću nabolje. Golam se nije vratio, a on je počeo da se nada kako je, možda, otišao negde gde je lakša „žetva“. U svakom slučaju, držao se podalje od tamnih i usamljenih mesta gde bi „to“ možda pokušalo da ga zaskoči. Njegov privezak bio je sasvim dobar za ono što je činio, ali poveća gomila ljudi bila je još bolja. Kada je poslednji put posetio Aludru, gotovo da joj je nešto izletelo - bio je siguran u to - pre nego što je došla sebi i brzo ga isterala iz svojih kola. Ne postoji ništa što vam žena ne bi rekla, samo ako je dovoljno ljubite. Držao se podalje od Izgubljene žene kako ne bi pobudio Tilinine sumnje, ali Nerim i Lopin su neprekidno prenosili njegovu pravu odeću u podrum gostionice. Deo po deo, polovina sadržaja gvožđem okovanog sanduka pod Tilininim krevetom prešla je preko Mol Hare da bi bila sakrivena u udubljenje pod patosom kuhinje.

Međutim, to udubljenje pod kuhinjskim podom počelo je da mu zadaje glavobolje. Bilo je dovoljno veliko da se u njega skrije kovčeg. Čovek bi polomio i dleto ako bi pokušao da ga otvori na silu. Ali on je tada živeo na gornjem spratu te gostionice. Sada se zlato samo saspe u tu rupu pošto Setejl isprazni kuhinju. Šta ako neko počne da se pita zašto svaki put, kad Lopin ili Nerim dođu, ona istera sve iz nje? Svako bi mogao podići tu pločicu, samo ako bi znao gde da potraži. Morao je sam da se uveri da je bezbedno. Kasnije, mnogo kasnije, pitao se zbog čega ga proklete kockice ovog puta nisu upozorile.

Vetar je počeo da duva sa severa još pre nego što se sunce sasvim uzdiglo nad obzorjem, što je, prema meštanima, oduvek predskazivalo kišu, a nebo puno oblaka sasvim sigurno je time i pretilo dok je prelazio preko Trga Mol Hara. Skup muškaraca i žena u zajedničkoj sobi bio se promenio; ovog puta nije bilo nijedne sul’dam ni damane, ali mesto je i dalje bilo puno Seanšana i dima od lule, iako se muzičari još uvek nisu bili pojavili. Većina ljudi u prostoriji upravo je doručkovala, ponekad merkajući činije kao da nisu sigurni šta je to što se očekuje da pojedu - i sam se ponekad tako osećao pred čudnom belom kašom koju su u Ebou Daru toliko voleli za doručak - ali nisu svi bili usredsređeni na hranu. Tri čoveka i žena u onim dugim izvezenim odeždama igrali su karte i pušili lule za jednim stolom, a svima troma su glave bile obrijane, što je ukazivalo na niže plemstvo. Zlatnici na njihovom stolu za trenutak privukoše Metovu pažnju; igrali su u visoke uloge. Najveća hrpa zlatnika stajala je pred crnokosim, tamnim kao i Anat, koji se, preko veoma dugog čibuka svoje filigranom ukrašene lule kezio poput vuka na svoje protivnike. Samo što je Met imao sopstveno zlato, a njegova sreća s kartama nikada nije bila dobra kao u kockicama.