„Znači, otkrio si da sam bila u pravu“, rekla je, uperivši varjaču u njega. „Stisnuo si pogrešnu lubenicu, a ispostavilo se da je ta lubenica, u stvari, prerušena bodeljka, a da si ti samo jedna punačka ribica.“ Zabacivši glavu, zatresla se od smeha.
Met se osmehnu na silu. Krvi mu i krvavog mu pepela! Stvarno svi znaju!
Odjednom mu se njegovi strahovi u vezi sa zlatom učiniše budalastim. Činilo se da siva kamena ploča pred štednjacima čvrsto stoji na mestu, ni najmanje se ne razlikujući od ostalih u kuhinji. Nije bilo moguće podići je ako ne znate kako. Lopin i Nerim rekli bi mu da je ijedan novčić nestao između njihovih poseta. Gazdarica Anan najverovatnije bi ne samo pronašla, nego i odrala prekršioca kada bi se iko usudio da pokuša krađu u njenoj gostionici. Mora da nastavi svojim putem. Možda će Aludrina snaga volje biti slabija u ovo doba. Možda će mu dati i doručak. Iskrao se iz palate pre nego što je stigao da jede.
Tako je, da ne bi izazvao sumnje svojom posetom, ispričao Enidi koliko je uživao u njenoj ribi na gradelama, koliko je bila ukusnija od one koja se služila u Tarezinskoj palati, a da nije ni za dlaku morao da preteruje. Enida je stvarno bila čudo. Žena je i bukvalno sijala, i na njegovo iznenađenje, izvadi jednu taman pečenu ribu i spusti je na poslužavnik, samo za njega. Neko u trpezariji će pričekati, rekla mu je, postavivši mu poslužavnik na kraj dugog radnog stola u kuhinji. Jedan zamah njene varjače prizvao je punačkog dečaka-suđoperu, koji donese stoličicu.
Posmatrajući zlatnu pokoricu na ribi, osetio je kako mu udara voda na usta. Aludra verovatno ne bi bila ništa podložnija sada nego bilo kad u drugo vreme. A ako bi se razjarila što je uznemirava tako rano ujutro, možda mu ne bi ni dala doručak. Stomak mu glasno zakrča. Okačivši ogrtač na kuku pored vrata ka štalskom dvorištu, i naslonivši motku pored, gurnu svoj šešir pod stoličicu i povuče čipku unazad da mu ne bi pala na poslužavnik.
Kada je gazdarica Anan prošla kroz vrata ka štalskom dvorištu, smičući svoj ogrtač i otresajući kišne kapi na pod, malo šta je bilo preostalo osim pikantnog ukusa na njegovom jeziku i tankih belih koščica na poslužavniku. Naučio je da uživa u velikom broju čudnih stvari otkako je došao u Ebou Dar, ali je ostavio oči da pilje u njega. Te stvari su bile sve na jednoj strani riblje glave!
Dok je brisao usta lanenom salvetom, još jedna žena ušunjala se za gazdaricom Anan. Brzo je zatvorila vrata za sobom, zadržavajući vlažni ogrtač s kapuljačom duboko navučenom. Ustajući, on primeti lice ispod kapuljače i gotovo prevrnu stoličicu. Mislio je da je to uspeo da prikrije tako što je pokleknuo da ih pozdravi, ali u glavi mu se sve vrtelo.
„Dobro je da si ovde, moj lorde“, brzo reče gazdarica Anan, dodajući svoj ogrtač jednom od dečaka. „U suprotnom, morala bih da pošaljem po tebe. Enida, molim te, isprazni kuhinju i pripazi na vrata. Moram nasamo da porazgovaram s mladim lordom.“
Kuvarica hitro istera mlađe kuvarice i dečake-sudopere napolje, u štalsko dvorište, pa i pored njihovog gunđanja zbog kiše i zvocanja da će hrana izgoreti, bilo je jasno da su naviknuti da se Enida ovako ponaša. Ona sama nije ni pogledala u gazdaricu Anan niti u njenu pratilju pre nego što je požurila kroz vrata ka trpezariji, držeći svoju dugačku varjaču poput mača.
„Kakvo iznenađenje“, reče Džolina Maza zbacujući kapuljaču. Njena tamna vunena haljina, s dubokim izrezom po mesnoj modi, visila je s nje, a bila je iznošena i odrpana. Međutim, po njenom bezbrižnom ponašanju, niko ne bi pomislio da je to tako. „Kada mi je gazdarica Anan rekla kako poznaje čoveka koji bi me mogao povesti sa sobom kada bude napuštao Ebou Dar, nikada mi nije palo na pamet da si to ti.“ Lepuškasta smeđooka imala je osmeh koji je bio topao gotovo koliko i Kajrin. I bezvremeno lice koje je na sva usta oglašavalo jednu Aes Sedai. Dok su desetine Seanšana bile s druge strane vrata koja je čuvala kuvarica s varjačom.
Smaknuvši ogrtač, Džolina se okrenula da ga okači na jednu kuku, a gazdarica Anan ispusti grleni zvuk neodobravanja. „Još uvek nije bez opasnosti, Džolina“, rekla je, a to je više zvučalo kao da se obraća nekoj od svojih kćeri, negoli jednoj Aes Sedai. „Dok te ne budem bezbedno ...“
Iznenada, u trpezariji nastade neko komešanje; Enida se glasno bunila kako niko ne može da uđe, a drugi glas, gotovo jednako snažan, sa seanšanskim naglaskom, zahtevao je da se pomeri u stranu.
