Onaj so’đin isto se mrštio na Meta i ženu koju je držao u krilu, pa je Egeanin morala da ga povuče za rukav kaputa pre nego što se trgao i otišao za njom u trpezariju. Met prezrivo zagunđa. Taj je prikan mogao da se pravi kako je zgrožen kao i njegova gospodarica, koliko god je hteo; samo što je Met bio načuo o proslavama u Ilijenu, a one su bile raspusne skoro koliko i one u Ebou Daru kad su bili u pitanju ljudi koji su trčali uokolo polugoli ili s još manje odeće. Ništa bolje nego dakovejl ili te šejske plesačice o kojima su vojnici stalno pričali.
Kada su se vrata zalupila iza ono dvoje, pokušao je da podigne Džolinu s krila, ali ona mu je samo nabila glavu na rame i tiho jecala. Enida ispusti težak uzdah i nasloni se na radni sto kao da su joj kosti omekšale. Čak je i gazdarica Anan delovala uzdrmano. Spustila se na stoličicu koju je Met bio koristio i zarila je glavu među dlanove. Mada, to je bilo samo za trenutak, a onda se ponovo našla na nogama.
„Izbroj do pedeset, a onda uvedi sve s te kiše napolju, Enida“, odrešito je saopštila. Niko ne bi ni pomislio kako se tresla trenutak ranije. Pokupivši Džolinin ogrtač s kuke, ona uze jednu dugu cepku iz kutije na kaminu, pa se saže da je upali na vatri ispod ražnjeva. „Ako ti budem potrebna, biću u podrumu, ali ako me iko bude tražio, nemaš pojma gde sam. Dok ti ne budem rekla drugačije, niko osim tebe ili mene neće tamo silaziti.“ Enida klimnu glavom kao da ovo nije bilo ništa neuobičajeno. „Dovedi je“, gostioničarka se obraćala Metu, „i ne razvlači se. Ako moraš, ponesi je.“
Morao je da je ponese. I dalje jecajući, gotovo bez zvuka, Džolina se grčevito držala za njega, ne popuštajući, niti podižući glavu s njegovog ramena. Nije bila teška, hvala Svetlosti, no i pored toga tup bol počeo je da mu se širi nogom dok je pratio noseći svoj teret gazdaricu Anan do podruma. Možda bi čak i uživao u tome, i pored probadanja, da gazdarica Anan nije sve radila natenane.
Kao da nema nijednog Seanšana na stotine milja uokolo, upalila je lampu na polici pored teških vrata i pažljivo dunula u cepku pre nego što je vratila na mesto visok stakleni zaklon lampe, a onda je cepku koja se dimila spustila na mali limeni poslužavnik. Bez žurbe je iz kese o svom pojasu izvadila dugačak ključ, otključala gvozdenu bravu, pa mu je, konačno, mahnula da prođe. Stepenice iza bile su dovoljno široke da se uz njih iznese bure, ali behu strme, i nestajale su u tami. On je posluša, ali sačeka na drugom stepeniku dok je zatvarala i ponovo zaključavala vrata; čekao je da krene ispred njega s visoko podignutom lampom. Kotrljanje niz stepenice nije mu ni najmanje trebalo.
„Da li ovo često radiš?“, upitao je, malo pomerivši Džolinu. Ona je prestala da plače, ali i dalje se čvrsto držala za njega, podrhtavajuči. „Mislim, skrivanje Aes Sedai?“
„Načula sam šaputanja da je neka sestra još uvek u gradu“, odvrati gazdarica Anan, „a uspela sam da je pronadem pre Seanšana. Nisam mogla da im ostavim jednu sestru.“ Smrknuto ga pogleda preko ramena, kao da ga izaziva da joj se suprotstavi. Želeo je, ali reči mu nisu nadolazile. Pretpostavio bi da bi pomogao bilo kome da pobegne od Seanšana, ako bi mogao, a Džolini Maza je i dugovao.
Primetio je svoju odeću, uredno naslaganu na jednoj čistoj polici - osim ako još neko nije ovde dole čuvao odeću - ali nije imao prilike da je pogleda. Gazdarica Anan odvela ih je do najudaljenijeg dela podruma, gde je spustio Džolinu na jednu prevrnutu bačvicu. Morao je da joj olabavi ruke da bi je ostavio tamo, zgrčenu. Drhteći, izvukla je maramicu iz jednog rukava i njome prešla preko crvenilom oivičenih očiju. Podbulog lica, jedva da je ličila na jednu Aes Sedai; da ne pominjemo njenu iznošenu haljinu.
„Popustili su joj živci“, reče gazdarica Anan, spuštajući lampu na bure koje je takođe bilo ispravljeno i bez čepa. Još nekoliko praznih burića stajalo je na podu, dok su ostala bila uklonjena, čekajući povratak u pivaru. Ovo je u celom podrumu bilo najraskrčenije mesto, ili je bar ličilo na jedno. „Skriva se još otkad su Seanšani došli. U poslednjih nekoliko dana njeni Zaštitnici morali su nekoliko puta da je sele, kada su Seanšani odlučili da pretražuju i zgrade, a ne samo ulice. To je dovoljno da svakome popuste živci, pretpostavljam. Mada, čisto sumnjam da će iko pokušati da traži ovde.“
