Razmišljajući o svim onim zvaničnicima tamo gore, Met je morao da zaključi kako je verovatno u pravu. Ipak, bilo mu je drago što on nije taj koji stavlja glavu u torbu. Čučnuvši pred Džolinu, on zagunđa kada ga preseče bol u nozi. „Pomoći ću ti ako mogu“, rekao je. Kako, to nije mogao da kaže, ali imao je taj dug. „Budi zadovoljna što si imala sreće da ih izbegavaš sve ovo vreme. Teslina nije tako prošla.“
Naglo maknuvši maramicu s očiju, Džolina ga oštro pogleda. „Sreće?“, besno je prosiktala. Da je bila iko drugi, a ne Aes Sedai, rekao bi da se duri, pošto je tako bila napućila donju usnu. „Mogla sam da pobegnem! Koliko sam shvatila, tog prvog dana vladala je opšta zbunjenost. Ali bila sam u nesvesti. Fen i Blerik jedva su uspeli da me iznesu iz palate pre nego što su se Seanšani obrušili na nju, a dvojica muškaraca koji nose omlitavljenu ženu privukli bi suviše pažnje, pa nisu mogli ni da se približe gradskim kapijama pre nego što su ih zauzeli. Drago mi je da je Teslina uhvaćena! Drago! Ona mi je nešto dala; sigurna sam da jeste! Zbog toga Fen i Blerik nisu mogli da me probude, zato sam spavala u štalama i skrivala se po uličicama, uplašena da će me ona čudovišta pronaći. Tako joj i treba!“
Met zatrepta od te bujice. Nikad nije čuo toliko otrova u nečijem glasu, nikada, čak ni u onim starim sećanjima. Gazdarica Anan mrštila se na Džolinu, a ruka joj je podrhtavala.
„U svakom slučaju, pomoći ću ti koliko mogu“, zabrzao je, ustajući da bi se našao između te dve žene. Ne bi se ni najmanje iznenadio da gazdarica Anan ošamari Džolinu, bila ona Aes Sedai ili ne bila, a Džolina nije delovala raspoloženo da porazmisli o mogućnosti da se gore možda nalazi neka damane pre nego što bi učinila šta može da joj uzvrati. To je bila jednostavna istina; Tvorac je načinio žene da muškarcima život ne bi bio previše lak. Kako će, za ime Svetlosti, izvući jednu Aes Sedai iz Ebou Dara? „To ti dugujem.“ Džolinine obrve se malčice približiše. „Duguješ mi?“
„Poruka sa upozorenjem za Ninaevu i Elejnu“, polako je rekao. Obliznu se, pa dodade: „ona koju si mi ostavila na jastuku.“
Ona mahnu rukom kao da to nije važno, ali njene oči usredsređene na njegovo lice nisu ni trepnule. „Svi dugovi biće izmireni onog dana kada me budeš izvukao van gradskih zidina, Mete Kautone“, reče ona glasom kraljice koja se obraća sa svog prestola.
Met teško proguta knedlu. Poruka je bila nekako ugurana u džep njegovog kaputa, a nije bila ostavljena na njegovom jastuku. A to je značilo da je pogrešno procenio kome duguje.
Otišao je ne pomenuvši Džolini njenu laž - iako je to bila laž samo utoliko što je propustila da uoči grešku - a nije ništa rekao ni gazdarici Anan. To je bila njegova nevolja. Spopala ga je mučnina. Voleo bi da to nikada nije otkrio.
Kada se vratio u Tarezinsku palatu, otišao je pravo u Tilinine odaje i raširio ogrtač da se suši preko stolice. Kiša je pljuštala i udarala o prozore. Stavivši svoj šešir na vrh jednog od izrezbarenih, pozlaćenih ormana, ubrusom je posušio lice i ruke, pa poče da razmišlja o promeni kaputa. Kiša mu je natopila ogrtač na nekoliko mesta. Kaput mu se navlažio tu i tamo. Navlažio. Svetlosti!
Režeći od gađenja, zamahnu prugastim ubrusom i baci ga na krevet. Odugovlačio je, čak se i nadao - samo malo - ne bi li Tilin ušetala i zabola nož u stub od kreveta, tako da bi mogao da odloži ono što mora učiniti. Ono što
Palata je imala jednostavan raspored, ako to tako gledate. Posluga je živela na najnižem nivou, tamo gde su bile kuhinje, a neki su bili i u podrumima. Na sledećem spratu nalazile su se prostrane javne prostorije i kancelarije prenatrpane pisarima, a na trećem stanovi za najmanje cenjene goste, u kojima je trenutno uglavnom obitavala seanšanska Krv. Na najvišem spratu behu Tilinine odaje, kao i sobe za mnogo draže goste, kao što su bile Surot, Tuon i nekoliki drugi. Samo, čak su i palate imale tavane, ili neku vrstu toga.
Zastavši pred stepenicama skrivenim u jednom neupadljivom kutku, da ne bi padale u oči, Met duboko udahnu pre nego što polako poče da se penje. Ogromna odaja bez prozora na vrhu stepenica, s niskom tavanicom i s grubim daskama na podu, bila je očišćena od svega što u njoj beše pre Seanšana, a prostor je bio popunjen rešetkasto složenim drvenim pregradama, a na svakoj su vrata bila zatvorena. Uzan prolaz između njih osvetljavale su jednostavne gvozdene stajaće lampe. Kiša koja je dobovala po crepovima tačno iznad glave ovde se jasno čula. Ponovo je zastao na najvišem stepeniku i udahnuo tek kada je shvatio da ne čuje nikakve korake. Neka žena plakala je u jednom sobičku, ali nikakva sul’dam neće se pojaviti zahtevajući da zna šta će on ovde. Najverovatnije će saznati da je dolazio, ali ne pre nego što sazna ono što mu je potrebno, samo ako bude brz.
