Srce zime полностью

Nevolja je bila što nije imao pojma u kom je ona sobičku. Otišao je do prvog i odškrinuo vrata taman koliko mu je bilo potrebno da proviri unutra. Jedna od žena Ata’an Mijera, u sivoj haljini, sedela je na ivici uskog kreveta, ruku prekrštenih u krilu. Krevet, umivaonik sa činijom i vrčem i majušno ogledalo zauzimali su veći deo sobe. Nekoliko sivih haljina visilo je s kuka na zidu. Isprepletani srebrni povodac a’dama u luku je visio od srebrne ogrlice oko njenog vrata do srebrne narukvice okačene na jednu kuku na zidu. Mogla je da stigne do svakog kutka svog sobička. Rupice na mestima gde su joj ranije bile naušnice i alka u nosu još uvek nisu zacelile. Ličile su na rane. Kada su se vrata odškrinula, uplašeno je okrenula glavu ka njima, ali to se ubrzo pretvorilo u izraz razmatranja činjenica, a pomalo i nade.

Zatvorio je vrata ne izustivši ni reč. Ne mogu sve da ih spasem, oštro je pomislio. Ne mogu! Svetlosti, kako je samo mrzeo ovo.

Iza narednih vrata ukazivale su se istovetne sobe, i još tri žene Morskog naroda, od kojih je jedna glasno jecala na svom krevetu, pa plavokosa žena koja je spavala, a sve su imale adame labavo okačene na kuke. On zatvori ta vrata vrlo tiho, kao da pokušava da se dočepa jedne od pita gazdarice al’Vere baš njoj pod nosom. Možda plavokosa i nije Seanšanka, ali nije nameravao da se kocka. Desetak vrata kasnije, ispustio je težak uzđah olakšanja, pa se uvukao unutra zatvarajući za sobom.

Teslina Baradon je ležala na krevetu brade naslonjene na dlanove. Samo su joj se tamne oči pomerale i probadale ga pogledom. Ništa nije rekla, samo ga je posmatrala, kao da pokušava da mu prosvrdla rupu u lobanji.

„Ti si mi spustila poruku u džep kaputa“, meko je rekao. Zidovi su bili tanki. Još uvek je mogao da čuje onu ženu kako jeca. „Zašto?“

„Elaida stvarno želi te devojke isto koliko je ikada želela svoj štap i ešarpu“, jednostavno reče Teslina, ne pomerajući se. Glas joj je još uvek bio grub, ali manje nego što se sećao. „Pogotovo Elejnu. Ja jesam želela da ... donesem neprijatnost ... Elaidi, ako sam mogla. Neka zviždi za njima.“ Nasmeja se tiho, ogorčeno. „Ja jesam čak omamila Džolinu dvokorenom, tako da nije mogla da smeta tim devojkama. A pogledaj šta jesam dobila od toga. Džolina je pobegla, a ja ...“ Oči joj se ponovo pomeriše, ovog puta ka srebrnoj narukvici koja je visila na kuki.

Uzdahnuvši, Met se nasloni na zid pored haljina koje su visile s kuka. Znala je šta se nalazilo u poruci: upozorenje za Elejnu i Ninaevu. Svetlosti, ali zaista se nadao da nije, da je neko drugi gurnuo tu krvavu stvar u njegov džep. Ionako im nije ništa značila. Obe su znale da ih Elaida juri. Ta poruka ništa nije promenila! Ta žena nije htela zaista da im pomogne, ionako je samo želela da ... donese neprijatnost ... Elaidi. Mogao je da odšeta čiste savesti. Krvi mu i pepela! Nije trebalo da ikada porazgovara s njom. Sad je shvatio, kada je i stvarno porazgovarao s njom.

„Pokušaću da ti pomognem da pobegneš, ako budem mogao', rekao joj je s oklevanjem.

I dalje je ostala na krevetu. Ni njen izraz lica ni boja njenog glasa nisu se promenili. Kao da je objašnjavala nešto vrlo jednostavno i nebitno. „Čak i kada bi mogao da mi skineš ogrlicu, ne bih stigla daleko, možda čak ni van palate. A ako bih i uspela u tome, nijedna žena koja može da usmerava ne može da izađe kroz gradske kapije, osim ako nije na a’damu. Lično sam tamo stajala na straži, ja to znam.“

„Smisliću nešto“, promrmljao je, prolazeći prstima kroz kosu. Smisliće nešto? Šta? „Svetlosti, čak i ne zvučiš kao da želiš da pobegneš.“

„Ti ozbiljan jesi“, prošaputala je, tako tiho da je gotovo nije ni čuo. „Ja jesam mislila kako došao si samo da začikavaš me.“ Polako je sela, spuštajući noge na pod. Usredotočeno ga je probadala pogledom, a glas joj se utišao i užurbao. „Da li ja želim da pobegnem? Kada ja učinim nešto zbog čega zadovoljne su, ta sul’dam daje mi slatkiše. Ja jesam uhvatila sebe samu kako se radujem tim nagradama.“ Nakratko, glas joj je zazvučao užasnuto. „Ne zato što volim slatkiše, nego zato što sam zadovoljila sul’dam.“ Jedna jedina suza skotrljala joj se niz obraz. Duboko je udahnula. „Ako ti pomogneš mi da pobegnem, ja učiniću bilo šta što od mene zatražiš dok god to ne uključuje izdaju Bele ...“ Iznenada je škljocnula zubima, piljeći pravo kroz njega. Odjednom je zaklimala glavom, kao da razgovara sama sa sobom. „Pomozi mi da pobegnem i učiniću bilo šta što od mene zatražiš“, rekla je.

„Uradiću šta mogu“, rekao joj je. „Moram da smislim neki način.“

Ona klimnu glavom kao da joj je obećao da će pobeći pre nego što padne mrak. „Tamo jeste još jedna sestra koja je zarobljenica ovde, u palati. Edesina Ejzdin. Ona mora poći s nama.“

„Još jedna?“, reče Met. „Učinilo mi se da sam video tri ili četiri, računajući i tebe. U svakom slučaju, nisam siguran hoću li uspeti tebe da izvučem, a još manje ...“