Pločnici Mol Hare još uvek su svetlucali, vlažni od jutrošnje kiše, a prijatan miris soli ispunjavao je vazduh, podsećajući je na rodno selo pored mora L’Heje, iako je zbog ledene hladnoće morala čvršće da se uvije u ogrtač. U Ejbuneji nikada nije bilo tako hladno, a ona se na to nikada nije uspela navići, bez obzira na sva mnogobrojna daleka putovanja. Mada, pomisao na dom sada nije bila utešna. Dok se probijala kroz prenatrpane ulice, Rena i Seta toliko su joj se muvale po glavi da se sudarala s ljudima u mimohodu, a jednom je gotovo išetala pravo pred kola nekog trgovačkog karavana koji je napuštao grad. Povik kočijaša privukao joj je pažnju, pa je odskočila u poslednjem trenutku. Kola pročangrljaše preko mesta na pločniku gde je tren ranije stajala, a žena koja ih je terala bičem nije čak ni pogledala ka njoj. Ovi stranci nemaju pojma o poštovanju koje se ukazuje jednoj sul’dam.
Rena i Seta. Svi koji su bili u Falmeu imali su ponešto što su želeli da zaborave, sećanja o kojima nisu govorili, osim ako bi popili previše. Imala ih je i ona, samo što njena nisu bila o borbi protiv poluprepoznatljivih duhova iz legendi, ili užasu poraza, ili o ludim stvarima koje su viđene na nebu. Koliko puta je poželela da se tog dana nije popela uz stepenice! Da se samo nije brinula o Tuli, damane koja je imala veličanstvenu veštinu s metalom. Ali jeste pogledala u Tulinu kućicu. I jeste videla Renu i Setu kako grozničavo pokušavaju da jedna drugoj skinu adam s vrata, vrišteći od bola, padajući na kolena od mučnine, i ponovo petljajući oko ogrlica. Haljine su im bile umrljane od povraćanja. A u svojoj grozničavosti nisu je primetile kako se povlači, užasnuta.
Nije to bio samo užas što je videla da su sve sul’dam u stvari marat’damane, nego i njena iznenadna lična strava. Često joj se činilo da gotovo može da vidi tkanja damane, a uvek je mogla da oseti prisustvo damane i da zna koliko je jaka. Mnoge sul’dam su to mogle; svi su znali da je to posledica dugog iskustva i rada sa a’damom. Pa ipak, prizor te dve očajnice uzburkao je neželjene misli, stavljajući ono što je oduvek prihvatala u drugu, zastrašujuću sliku. Da li
Još uvek je osećala stid. Stavila je sopstvene strahove iznad potreba carstva, iznad svega za šta je znala da je ispravno i istinito i dobro. Bitka se obrušila na Falme, i noćna mora, ali ona nije bila požurila da se veže s nekom damane i pridruži se borbenoj liniji. Umesto toga iskoristila je zbrku da pronađe jednog konja i da pobegne, najbrže i najdalje što je mogla.
Shvatila je da se zaustavila, piljeći u izlog krojačice, a da nije stvarno viđela šta je izloženo u njemu. Mada je to nije ni zanimalo. Plava haljina s njenim munjama na crvenim umecima bila je jedina koju je i pomišljala da nosi, već godinama. A sasvim sigurno ne bi nosila nešto što bi je tako nepristojno otkrivalo. Nastavila je da hoda dok su joj se suknje uvijale oko nogu, ali nije mogla da izbaci Renu ni Setu iz misli, kao ni Surot.
Očito je Alvin bila pronašla dve sul’dam sa ogrlicama i prijavila ih je Surot. A Surot je zaštitila carstvo tako što je prikrila Renu i Setu, koliko god to bilo opasno. Šta ako iznenada počnu da usmeravaju? Možda bi za carstvo bilo bolje da je sredila njihovu smrt, mada se smaknuče sul’dam smatralo ubistvom, čak i za Visoku krv. Dve sumnjive smrti među sul’dam sasvim sigurno bi privukle Tragače. Tako su Rena i Seta bile slobodne, ako se to tako može nazvati pošto im nikada nije bilo dozvoljeno da vode damane. Alvin je učinila ono što joj je bila dužnost, i počastvovana je time Što je postala Surotin Glas. Surot je isto tako obavila svoju dužnost, koliko god to bilo neukusno. Nije bilo novih provera. Ona sama pobegla je bez razloga. A da je ostala, ne bi završila u Tančiku, što je bila noćna mora koju je želela da zaboravi još više nego Falme.
