Srce zime полностью

Četa pripadnika Mrtve straže promaršira pored nje, blistava u svojim oklopima, a Betamin zastade da ih posmatra dok su prolazili. Ostavljali su procep u gomili, kao neki veliki brod pod punim jedrima. Biće radosti u gradu, u zemlji, kada se Tuon konačno bude razotkrila, i proslava kao da je tek stigla. Osećala je skriveno zadovoljstvo da na taj način razmišlja o Kćeri Devet meseca, kao i kad bi, dok je bila dete, učinila nešto zabranjeno - mada je, naravno, sve dok ne skine veo Tuon bila obična visoka gospa Tuon, ništa viša od Surot. Mrtva straža nastavi da trupka dalje, srcem i dušom odana carici i carstvu, a Betamin nastavi u suprotnom pravcu. To je bilo primereno jer je ona srcem i dušom bila odana očuvanju sopstvene slobode.

Zlatni nebeski labudovi bilo je veličanstveno ime za majušnu gostionicu uguranu između javne konjušnice i prodavnice lakiranih proizvoda. Prodavnica beše puna vojnih zapovednika koji su kupovali sve što je radnja nudila, a konjušnica načičkana preuzetim konjima koji još nisu bili dodeljeni, dok su Zlatni labudovi bili puni sul'dam. Prepuna istih, u stvari, bar kad padne noć. Betamin je imala sreće da deli krevet sa samo dve. Pošto joj je bilo naloženo da smesti sve koje može, gostioničarka je znala da u jedan krevet nagura njih četiri ili pet, ako joj se činilo da bi mogle da se stisnu. No posteljina je bila čista, a hrana prilično dobra, iako čudna. A pošto bi druga mogućnost najverovatnije bila senik, vrlo rado je pristala na deljenje.

U ovo doba okrugli stolovi u trpezariji bili su prazni. Neke od sul’dam koje su tu živele sasvim sigurno su imale zaduženja, a ostatak je jednostavno želeo da izbegne gostioničarku. Prekrštenih ruku, mršteći se, Darnela Šoran je nadgledala nekoliko sluškinja koje su marljivo čistile crvene i zelene pločice patosa. Mršava žena dugačke vilice, zbog koje je delovala ratoborno, mogla je da bude jedna der'sul'dam, i pored tog smešnog noža koji je nosila, a čiji je balčak bio prekriven jeftinim crvenim i belim draguljima. Trebalo bi da su te služavke slobodne, ali skakale su kao vlasništvo kad god bi gostioničarka progovorila.

Sama Batamin lako poskoči kada se ta žena okomi na nju. „Upoznata si sa pravilima u vezi s muškarcima, gazdarice Ziejmi?“, zahtevala je da zna. I posle ovoliko vremena, spor govor ovih ljudi delovao joj je čudno. „Čula sam o vašim čudnim običajima, pa ako je to ono što ste, to je vaša stvar, ali ne pod mojim krovom. Ako hoćeš da se sastaješ s muškarcima, to radi negde drugde!“

„Uveravam te, nisam se sretala ni s kakvim muškarcima ni ovde ni bilo gde drugde, gazdarice Šoran.“

Gostioničarka sumnjičavo frknu. „Pa, ovaj je došao i tražio te je po imenu. Zgodan plavokos čovek. Nije mladić, ali nije ni mnogo star. Jedan od tvojih, tako razvlači reči da ga je teško razumeti.“

Pokušavajući da smiri glas, Betamin se trudila da ubedi ženu kako ne poznaje nikoga ko bi odgovarao tom opisu i da pored svih svojih dužnosti nema ni najmanje vremena za muškarce. I jedno i drugo bilo je istinito, ali da je bilo neophodno, lagala bi. Zlatni labudovi nisu bili pod vojnom upravom, a tri u krevetu bile su mnogo bolje nego senik. Pokušavala je da sazna bi li ta žena želela da joj donese neki poklončić kada krene u kupovinu, ali je ova delovala zaista uvređeno kada joj je predložila nož sa šarenijim kamenčićima. Nije mislila ni na šta skupo, ništa što bi ličilo na podmićivanje - ne stvarno - ali gazdarica Šoran kao da je to tako shvatila, hukćući i mršteći se uvređeno. U svakom slučaju, nije bila sigurna da li je uspela da joj i za dlaku promeni mišljenje. Zbog nečega se činilo da gostioničarka veruje kako one sve svoje slobodno vreme provode razuzdano se ponašajući. Još uvek se mrštila kada je Betamin krenula uz stepenice bez ograde u uglu trpezarije, praveći se da joj je samo kupovina na umu, Mada, brinulo ju je ko je taj muškarac. Po opisu, sasvim sigurno ga ne poznaje. Po svemu sudeći, došao je zbog njene istrage, ali ako je to bio slučaj, ako je uspeo da je prati dovde, onda nije bila dovoljno neupadljiva. Možda je čak bila i opasno upadljiva. Ipak, nađala se da će se vratiti. Mora da sazna. Mora!

Otvorivši vrata svoje sobe, zaledila se. Nemoguće: njena gvozdena sigurnosna kutija stajala je na krevetu, otvorenog poklopca. Imala je veoma dobru bravu, a jedini ključ ležao je na dnu njene kesice o pojasu. Lopov je još uvek bio tu i, začudo, prelistavao je njen dnevnik! Kako je, tako mu Svetlosti, taj čovek uspeo da se provuče pored gazdarice Šoran?

Ukočenost je kratko trajala. Izvukavši nož o pojasu iz korica, zaustila je da vrisne u pomoć.