Čovek ni najmanje nije promenio izraz lica, a nije pokušao ni da pobegne ni da je napadne. Samo je izvadio nešto sitno iz svoje torbice i držao to tako da je ona mogla videti, a ona oseti kako joj dah u grlu postaje olovan. Omamljena, vratila je nož nazad u korice i ispružila šake da mu pokaže kako nema nikakvog oružja i kako ne pokušava da posegne za nekim. Među prstima je držao pločicu od belokosti sa zlatnim ivicama, na kojoj su bili ugravirani gavran i kula. Iznenada je stvarno videla čoveka plave kose i u srednjim godinama. Možda je i bio zgodan, kao što je gazdarica Šoran rekla, ali samo bi ludakinja tako razmišljala o Tragaču za istinom. Hvala Svetlosti da u dnevnik nije zapisivala ništa opasno. Ali on mora da zna. Tražio ju je po imenu. O, Svetlosti, mora da zna!
„Zatvori vrata“, tiho joj je rekao, vraćajući pločicu u svoju torbicu, a ona ga posluša. Želela je da pobegne. Želela je da moli za milost. Ali on je bio Tragač, tako da je samo stajala tamo, drhteći. Na njeno iznenađenje, vratio je dnevnik nazad u sigurnosnu kutiju i rukom mahnuo ka jedinoj stolici u sobi. „Sedi. Nema potrebe da se osećaš neudobno.“
Ona polako okači ogrtač i spusti se na stolicu, prvi put ne hajući zbog neudobnosti čudnih naslona nalik lestvama. Nije ni pokušavala da sakrije svoje podrhtavanje. Čak i neko od Krvi, čak i neko od Visoke krvi trese se ako ga ispituje Tragač. Postojala je mala nada. Nije joj jednostavno naredio da ga prati. Možda ipak ne zna.
„Raspitivala si se o kapetanici broda po imenu Egeanin Sarna“, rekao je. „Zašto?“
Nada se spotače uz tresak koji je osetila u grudima. „Tražila sam staru prijateljicu“, zamucala je. Najbolje laži uvek sadrže što je više moguće istine.
„Bile smo zajedno u Falmeu. Ne znam je li preživela.“ Laganje Tragača bila je izđaja, ali ona je počinila prvu izđaju još kad je pobegla usred bitke u Falmeu.
„Živa je“, ukočeno je rekao. Seo je na ivicu kreveta ne skidajući pogled s nje. Oči su mu bile plave, a od njegovog pogleda poželela je da se ponovo uvije u ogrtač. „Ona je junak, kapetan Zelenog, i gospa Egeanin Tamerat, sada. To je njena nagrada od visoke gospe Surot. Ona je isto ovde, u Ebou Daru. Obnovićeš svoje prijateljstvo s njom. I izveštavaćeš me koga viđa, kuda ide, šta govori. Sve.“
Betamin čvrsto stisnu zube da ne bi počela histerično da se smeje. On juri Egeanin, a ne nju. Slava Svetlosti i njenoj beskrajnoj milosti! Ona je samo želela da sazna je li ta žena još uvek živa, treba li da preduzme mere predostrožnosti. Egeanin ju je jednom oslobodila, ali za deset godina, koliko ju je Betamin poznavala pre toga, ona je bila uzor dužnosti. Uvek se činilo moguće da će se pokajati za to jedno odstupanje, bez obzira na cenu koju će sama morati da plati, ali - čudo nad čudima - to se nije dogodilo. A Tragač juri nju a ne.J Mogućnosti joj se ukazaše, izvesnosti, i ona više nije želela da se smeje. Umesto toga, obliznula je usne.
„Kako ...? Kako da obnovim naše prijateljstvo?“ To ionako nikada nije bilo prijateljstvo, samo poznanstvo, ali sada je bilo prekasno da se to kaže. „Rekao si mi da je uzdignuta u Krv. Svaki takav predlog mora doći od nje Od straha je postala drskija. Ali ju je hvatala i panika, isto kao u Falmeu. „Zbog čega ti je potrebno da budem tvoj Osluškivač? Možeš da je privedeš na ispitivanje kad god tako odlučiš.“ Ugrize se za unutrašnjost obraza da bi obuzdala jezik. Svetlosti, ništa nije želela manje nego da on to stvarno učini. Tragači su bili tajna ruka carice, neka bi večito živela; u ime carice mogli su čak i Surot da stave na ispitivanje, ili i samu Tuon. Istina, umro bi užasnom smrću ako bi se ispostavilo da je pogrešio, ali sa Egeanin nije sebe dovodio u opasnost. Ona je bila od niže Krvi. Ako bi podvrgao Egeanin ispitivanju ...
