„Turak je bio veliki čovek, ali moja dužnost pripada carici, neka bi večito živela, a preko nje samom carstvu.“ Progutao je rakiju u jednom dugom gutljaju, a lice mu ogrube koliko i glas. „Turakova smrt je prašina u odnosu na opasnost s kojom se carstvo suočava. Aes Sedai ovih zemalja teže ka moči u carstvu, povratku dana bezumlja i ubistava kada niko nije mogao da sklopi oči preko noći siguran da će se probuditi, a potpomognute su otrovnim crvom izdaje iznutra. Surot možda nije ni glava tog crva. Za dobrobit carstva, ne usuđujem se da se okomim na nju dok ne budem mogao da ubijem celog crva. Egeanin je nit koju mogu da sledim do crva, a ti si nit do Egeanin. Zato ćeš obnoviti svoje prijateljstvo s njom, po svaku cenu. Jesi li me razumela?“
„Razumem i poslušaću.“ Glas joj je podrhtavao, ali šta bi drugo mogla da odgovori? Svetlost je spasla, šta drugo da odgovori?
Egeanin je podignutih ruku ležala na krevetu, s dlanovima okrenutim tavanici i raširenim prstima. Svetloplava suknja lepezasto joj se širila oko nogu dok je pokušavala da leži potpuno nepomično da ne bi izgužvala uske nabore. Te su haljine toliko sputavale pokrete da mora da su bile lični izum Mračnog gospodara. Ležeći tako, proučavala je nokte, preduge da bi mogla povući brodsko uže a da pri tom ne izlomi bar polovinu. Ono, nije lično baratala s užadi već dobar broj godina, ali uvek je bila spremna i sposobna da to učini ako bi zatrebalo.
„…čistokrvna budalaština!“, režao je Bejl, džarajući rasplamsale cepanice u kaminu. „Sreća da me uštine,
Morski zelen lak je svetlucao na njenim malim prstima. Oduvek se nadala da će se uzdići, možda čak i do kapetana Zlatnog, zapovednika brodovlja, kao što je to bila njena majka. Kao devojčica, čak je sanjala da bude naimenovana za caričinu Ruku na moru, baš kao i njena majka, da stoji s leve strane Kristalnog prestola kao so’đin same kraljice, neka bi večito živela, kojoj je dozvoljeno da razgovara s njom lično. Mlade žene imaju blesave snove. A morala je da prizna da je, kada je bila izabrana za Prethodnice, razmišljala i o novom imenu. Nije mu se nadala, naravno - tobi značilo uzdizati se iznad sebe - ali su svi znali da će povratak ukradenih zemalja značiti nove pripadnike Krvi. Sada je bila kapetan Zelenog, deset godina pre nego što bi uopšte mogla da se nada nečemu sličnom, i stajala je na padini te strme planine koja se dizala kroz oblake ka uzvišenom vrhu, carici, neka bi večito živela.
Međutim, sumnjala je da će dobiti zapovedništvo nad nekim od velikih brodova, a još manje nad eskadrom. Surot je tvrdila da je prihvatila njenu priču, ali ako je to stvarno bilo tako, zbog čega je ostavljena da sedi u Kantorinu? Zbog čega je, kada su naređenja konačno stigla, trebalo da se javi ovamo a ne na neki brod? Naravno, postojao je samo jedan broj zapovedničkih položaja koji su bili na raspolaganju, čak i za kapetana Zelenog. Možda je to bilo u pitanju. Možda je bila izabrana za neki položaj blizu Surot, mada joj je u naređenjima stajalo samo da otputuje u Ebou Dar prvim mogućim prevozom i da čeka dalja uputstva. Možda. Visoka krv možda se obraćala nižoj bez uplitanja Glasa, ali njoj se činilo da je Surot zaboravila na nju čim ju je otpustila pošto joj je uručila nagrade. Što je takođe moglo da znači da je Surot sumnjala. Rasprava koja se okretala ukrug. U svakom slučaju, mogla je da živi na morskoj vodi ako bi onaj Tragač delovao po svojim sumnjama. Izgledalo je da je odustao, ili bi već vrištala u nekoj podzemnoj tamnici, međutim, ako je i on bio u gradu, držaće je na oku, vrebajući svaku njenu grešku. Sada ne sme da prolije ni kap njene krvi, ali Tragači su imali iskustva u tome kako da prebrode te manje poteškoće. No, dok god se bude zadržao na posmatranju, mogao je da je gleda sve dok mu oči ne pobele. Ona sad ima čvrstu palubu pod nogama, a odsad će stupati s velikom pažnjom nadalje. Kapetan Zlatnog možda više nije bio verovatan, ali i kapetan Zelenog bio je častan.
„Pa?“, zahtevao je da zna Bejl. „Šta ćemo s tim?“
