Tornjevi ponoći полностью

Perin se premesti i nađe povrh jedne zgrade u Kaemlinu. U tom gradu je bio samo jednom, a i to kratko, pa nije mogao a da ne zastane videvši prelepi Unutrašnji grad kako se prostire pred njim - drevne zgrade, kupole i tornjevi podignuti povrh brda, poput veličanstvenih borova na planinskom vrhu. Nalazio se pored jednog starog zida, iza kojeg se prostirao Novi grad.

Skakač je sedeo pored njega i gledao prelepi grad. Priča se da su veliki deo tog grada podigli Ogijeri i Perinu nije bilo teško da poveruje u to, suočen s tolikom lepotom. Priča se da je Tar Valon veličanstveniji od Kaemlina. Perinu je bilo teško da poveruje u to.

„Šta tražimo ovde?“, upita Perin.

Ljudi ovde sanjaju, odgovorio je Skakač.

Sanjaju, ali o stvarnom svetu. U vučjem snu grad je prazan. Iako nebom divlja ona oluja, ima dovoljno svetla da se vidi kako je dan, a Perin je nekako osećao da bi ulice trebalo da su pune ljudi. Žene koje idu i vraćaju se s tržnice. Plemići na konjima. Kola koja prevoze burad piva i vreće žita. Deca koja trče, secikese koje traže žrtve, radnici koji popravljaju kaldrmu, preduzimljivi ulični prodavci koji svima njima nude pite s mesom.

Umesto svega toga bili su nagoveštaji. Senke. Maramica koja je pala na ulicu. Vrata koja su čas otvorena, čas zatvorena. Bačena potkovica koja viri iz blata u jednoj uličici. Sve je to bilo kao da su ljudi nestali - kao da su ih odnele Seni ili nekakva čudovišta iz zabavljačkih mračnih priča.

Jedna žena se na tren pojavila na ulici. Bila je u prelepoj zeleno-zlatnoj haljini. Ošamućeno je zurila u ulicu, pa nestala. Ljudi se povremeno pojavljuju u vučjem snu. Perin je mislio da im se to zacelo dešava kada spavaju, kao deo njihovih prirodnih snova.

Ovo mesto, kaza Skakač, nije samo mesto za vukove. To je mesto za sve.

„Za sve?“, upita Perin, pa sede na jedan crep.

Sve duše znaju za ovo mesto, kazao je Skakač. Dolaze ovamo kada posegnu za njim.

„Kada sanjaju."

Da, potvrdi Skakač, pa leže pored njega. Ljudski strašni snovi su snažni. Veoma snažni. Ponekad, ti užasni snovi dolaze ovamo. To slanje je sadržalo ogromnog vuka, velikog kao zgrada, kako obara daleko manje vukove koji pokušavaju da ga ugrizu. Vuk je odisao užasom i smrću. Kao... košmar.

Perin lagano klimnu. Mnogi vukovi su bili zahvaćeni bolom tih strašnih snova. Oni su učestaliji tamo gde ljudi borave, mada san živi i bez onih koji su ga stvorili.

Skakač pogleda Perina. Lov u strašnim snovima naučiće te snazi. Ali mogao bi da pogineš. To je veoma opasno.

„Više nemam vremena da se čuvam", odgovori Perin. „Hajdemo."

Skakač ga nije pitao je li siguran. Skočio je na ulicu, a Perin je pošao za njim, tiho doskočivši. Skakač potrča napred, pa se i Perin dade u trk.

„Kako da ih nađemo?", upita Perin.

Traži miris straha, posla mu Skakač. Užasa.

Perin sklopi oči, dišući duboko. Baš kao što se vrata za tren oka otvaraju i zatvaraju, on u vučjem snu ponekad može da na trenutak oseti neke mirise, pre nego što nestanu. Prašnjavi zimski krompiri. Balega nekog konja u prolazu. Pita koja se peče.

Kada je otvorio oči, nije video ništa od toga. Ništa od svega toga nije zaista tu, ali skoro da jeste. Moglo bi da bude.

Eno, reče Skakač i nestade. Perin pođe za njim i pojavi se pored vuka ispred jedne uzane uličice. U njoj je bilo previše mračno da bi to bilo prirodno.

Uđi, obrati mu se Skakač. Nećeš izdržati dugo prvi put. Doći ću po tebe. Upamti da to nije. Upamti da je lažno.

Osećajući zabrinutost, ali i rešenost, Perin uđe u uličicu. Zidovi su bili crni, kao da su nečim premazani. Samo... nema tako mračne boje. Je li to busen trave pod njegovom nogom? Nebo nad njim prestalo je da se komeša i učinilo mu se da vidi zvezde kako žmirkaju. Bledi mesec, daleko veći nego što bi trebalo da bude, pojavio se na nebu, pokriven oblacima. Mesečina je bila hladna kao led.

On više nije u gradu. Uplašeno se okrenuo i shvatio da se nalazi u nekoj šumi. Drveće je bilo debelih stabala i nije mogao da prepozna kojoj vrsti pripada. Granje je bilo ogoljeno. Kora je bila bledosiva i obasjana avetinjskom mesečinom, tako da je ličila na kost.

Mora da se vrati u grad! Da pobegne s tog strašnog mesta. Okrenu se oko sebe.

Nešto zablista u mraku, pa se on hitro okrenu. „Ko je tamo?" viknu.

Jedna žena izjuri iz mraka, trčeći i teturajući se kao luda. Nosila je široku belu odoru, tek nešto malo deblju od spavaćice, a duga tamna kosa joj se vijorila. Ugledala ga je i ukočila se, pa se okrenula kao da će pobeći u drugom smeru.