Tornjevi ponoći полностью

Perin joj preseče put, hvatajući je za ruku i povlačeći prema sebi. Ona se otimala, raznoseći crnicu stopalima dok je pokušavala da se otrgne od njega. Teško je disala i mirisala prestravljeno.

„Moraš da mi kažeš gde je izlaz!" reče joj Perin. „Moramo da se vratimo u grad."

Ona ga pogleda pravo u oči. „On dolazi", prosikta. Istrgnu ruku iz njegove i potrča nestajući u noći, a tama je obavi kao pokrov. Perin ispružene ruke koraknu napred.

On začu nešto iza sebe. Lagano se okrenuo i ugledao nešto ogromno. Golema senka je upijala mesečinu. Taj stvor kao da mu je krao dah iz pluća i kao da je upijao sam život.

Stvor se prope. Bio je viši od drveća, ogromno čudovište čije su ruke bile debele kao burad, a lice i telo zastrto senkom. On otvori tamnocrvene oči; kao da su se dve ogromne žeravica rasplamsale.

Moram da se borim!, pomislio je Perin, a čekić mu se pojavio u ruci. Načinio je korak napred, a onda razmislio malo bolje. Svetlosti! Taj stvor je ogroman. Ne može se boriti protiv njega - svakako ne na toj čistini. Potreban mu je zaklon.

Okrenu se i potrča kroz neprijateljsku šumu. Stvor pođe za njim. Čuo ga je kako krši granje, a zemlja se tresla od bata njegovih koraka. Ispred sebe ugleda ženu u tankoj beloj spavaćici, koja je usporila jer se zakačila za jednu granu. Ona se otrgnu i nastavi da beži.

Stvor se sve više približavao. Uhvatiće ga, proždraće ga i uništiti! Perin dreknu na ženu i pruži ruku prema njoj. Ona se osvrnu da ga pogleda i saplete se.

Perin opsova, pa potrča do nje i pomaže joj da ustane. Ali onaj stvor je tako blizu!

Dakle, ne preostaje ništa drugo do borbe. Srce mu je lupalo brzo kao kada detlić kuca u drvo. Znojavih dlanova, okrenu se i zgrabi čekić kako bi se suočio sa užasnim stvorom koji ga je pratio i postavi se između njega i žene.

Stvor se prope i postade još veći, a one crvene oči buknuše kao vatra. Svetlosti! Ne može da se bori protiv toga, zar ne? Potrebna mu je nekakva prednost. „Šta je onaj stvor?“, očajnički upita ženu iza sebe. „Zašto nas juri?"

„To je on!" zasikta ona. „Ponovorođeni Zmaj."

Perin se ukoči. Ponovorođeni Zmaj. Ali... to je Rand. Ovo je košmar, podsetio je sebe. Ništa od svega ovoga nije stvarno. Ne smem da se prepustim tome!

Tle se zatrese i začu se neki zvuk kao da zemlja stenje. Osećao je vrelinu iz očiju tog čudovišta. Iza njega se začu nekakvo kršenje dok se ona žena davala u beg i prepuštala ga njegovoj sudbini.

Perin stade, dok su mu kolena klecala, a svaki nagon u njemu urlao je da beži. Ali ne. A ne može ni da se bori protiv toga. Ne može prihvatiti da je to stvarno.

Začu se vučje zavijanje pre nego što taj vuk skoči na čistinu. Skakač kao da potisnu tamu. Stvorenje se povi prema Perinu, pružajući ogromnu šaku kao da hoće da ga smrvi.

To je uličica.

U Kaemlinu.

To nije stvarno.

Nije.

Tama oko njih stade da se rasipa. Ogromno mračno stvorenje zamreška se, kao nategnuto parče tkanine. Mesec nestade. Malo parče tla - prljava i ugažena zemlja iz uličice - pojavi im se pred nogama.

A onda, uz prasak, san nestade. Perin se opet nalazio u uličici. Skakač je stajao pored njega, a nije bilo ni traga ni glasa ni od one šume, ni od strašnog stvora koji je bio nečije viđenje Ponovorođenog Zmaja.

Perin lagano uzdahnu. Znoj mu se slivao niz lice. Najpre pruži ruku da ga obriše, a onda ga ukloni naporom volje.

Skakač nestade, a Perin pođe za njim i nađe se na istom onom krovu kao ranije. Sede. Obična pomisao na onu senku bila je dovoljna da se naježi. „Osećaj je bio tako stvaran", reče. „Neki deo mene znao je da je to košmar. Nisam mogao ništa drugo nego da pokušam da se borim, ili da pokušam da bežim. Ali u oba slučaja, ono je postajalo snažnije, zar ne? Zato što sam prihvatao da je stvarno?"

Da. Ne smeš da veruješ u ono što vidiš.

Perin klimnu. „Tamo je bila neka žena. Deo sna? Ni ona nije bila stvarna?"

Da.

„Možda je ona sanjala taj san", pretpostavi Perin. „Možda je ona imala taj košmar, pa se uplela u njega i ostala zarobljena ovde, u Svetu snova."

Ljudi koji sanjaju ne ostaju dugo ovde, posla mu Skakač. Za njega je to bio kraj razgovora. Bio si snažan, Mladi Biče. Bio si dobar. Mirisao je ponosno.

„Pomoglo je kada je ona tog stvora nazvala Ponovorođenim Zmajem. To mi je pokazalo da to nije stvarno. Pomoglo mi je da poverujem da nije."

Bio si dobar, glupo štene, ponovi Skakač. Možda i možeš da naučiš nešto.

„Samo ako nastavim da vežbam. Moramo to da ponovimo. Možeš li da nađeš drugi košmar?"

Da, posla mu Skakač. Uvek ima košmara kada je tvoja vrsta negde u blizini. Uvek. Međutim, vuk se opet okrenu prema severu. Perin je mislio da su mu ranije snovi skretali pažnju, ali izgleda da ipak nije to.

„Šta je tamo?" upita Perin. „Zašto stalno gledaš u tom smeru?"